Приче из Пиве
ЗАМКА
Сиромашни сељак Тадија, поштен, повучен, не много знавен и умјешан, живио је у својој оронулој кућици са младом и лијепом женом Сојом. У селу се говоркало да је вољела да шврћка са виђенијим људима и да су је примјећивали са њима. Тако се прочула и прича о томе како је Радован, угледан домаћин из села, са Сојом водио љубав.
Тадијина кућа је била удно села, а Радованова уврх села. То је и помогло Радовану да направи план и оствари свој наум.
Пред зору дође Радован до Тадијине куће и нађе Тадијина коња припетог пониже куће на ливади. Одвеза га и поведе у своје поникло жито уврх села, запетља му ланац око неког камена, као бајаги сам се замотао. Жито младо, зелено. Коњ пасе, чуди се шта га је снашло. У први мах Радовану би жао жита, али кад помисли на циљ, заборави на жито и штету коју ће коњ урадити.
Одатале Радован оде право Тадијиној кући. Већ је свануло. Испред Тадијине куће, далеко горе, могао се видјети коњ у житу. Загалами Радован:
– Тадија! Тадија!
Зачу се Тадија из куће:
– Ко је?
– Ма ја!
– Који ти?
– Радован, болан, изађи, требаш ми.
Изађе Тадија у бијелом вешу, жмирка и трља очи, види се да је право из кревета.
– Ово, Тадија, сигурно нема смисла. Зашто си пустио коња у моје жито? Свега га поједе и угази. Знаш ти добро шта значи кад коњ уђе у младо жито. Нијесам хтио да га изводим из жита док се и сам не увјериш у оно што ти причам. Богами ћу ти ову штету добро наплатити!
– Није ни д’о бог? Синоћ сам га припео ту испод куће, како се гори обрео, вуци га дабогда појели! Него шта, но по својој вољи штету наплати. Немој ми, молим те, замјерити и узети у зло. Сигурно га нешто поплашило и наздро колац и случајно уш’о у жито. Ја одох да га изведем из жита и доведем, а ти уђи у кућу, Соја је већ устала да кува каву. Брзо ћу се ја вратити – скоро збуњено каза Тадија.
- Крену Тадија за коња, а Радован право у кућу. Соја још у кревету, промешкољи се, али не устаје. Кревет врућ, Соја лијепа, млада, Радован оран. Како и не би био кад је све ово и уприличио да би дошао до Соје која је изгледала заносно и освајала мушка срца.
- Тадија се позабави око коња, а богами и Радован око Соје. Кад се Тадија врати у кућу, затече Радована и Соју пију каву, придружи им се и он. Опрости Радован Тадији штету, као, ето, све се то случајно десило, а не дај боже и да се понови, нећемо се ваљда свађати и мрзјети. Тадија се пуно захвали Радовану, а мало усфали да се и Радован њему захвали. Соја мудро и задовољно ћути, само јој неки блажени осмјех на лицу титра.
Радомир Бајо Јојић
Стара Херцговина ће у наредним бројевима објављивати „Приче из Пиве“
