Завет стогодишњака из села Заборани код Невесиња
Подигнимо споменик Чеди Милићу
Милован Кандић и Момчило Миловић
Bило је то пре седам година. Велика је Госпојина, служба код цркве у Луци Невесињској. Слегао се силан свет, што кажу као некад кад је народ долазио од Невесиња, Мостара и Коњица. После Свете литургије, зборе и беседе: Радослав Глоговац из Драмишева и Раде Миловић из Заборана. Горштаци се надмећу у говорништву, зборе о српској историји и традицији. И академици би им позавидели. Пред црквом надмећу се и око црквеног барјака. Килибарде и Глоговци. Ко ће га платити више и три пут пронети око цркве. Пронесоше га Килибарде. Свештеник чита добровољне прилоге. Јасно и гласно. Тако се некад радило по реду и обичају, што би данас рекли, транспарентно.
Народно весеље како и доликује оваквом скупу, звуци гусла одјекују до Раткамена. Момци и цуре у колу надигравају се „проскаке“, као некад у стара времена. Старији склапају своје послове и плету нове приче. Међу њима су и тројица крепких стараца, скоро стогодишњаци. Момчило Миловић, три мање од сто година, Милован Кандић и Раде Миловић, млађи неколико година. Њих тројица скоро триста година. Показују нам гроб и споменик капетана Бранислава Шошкића, официра који је служио у краљевом двору, кога на превару убише комунисти Срби – Херцеговци и Црногорци у Живњу, у кући Батинића – 6. фебруара 1942. Године. Шошкић је после Чеде Милића, вође херцеговачких соколаша, прва жртва братоубилачког безумља у Херцеговини. Добар споменик, кажу да га је подигао братић капетанов.
„Е, сад ви млађи, чујте шта ћу рећи!“, вели стогодишњак Момчило. „Запишите да се не заборави. Молим вас, покренуте акцију да се подигне смоменик Чеди Милићу, великом српском прегаоцу, патриоти и Херцеговцу. Човјеку из домаћинске и угледне куће у Мостару. Запамтите, Чедо је био мајка херцеговачких сељака. Вођа соколаша у поробљеној Херцеговини. Аустријске власти га почетком Првог рата осудише на смрт вјешањем. Са вјешала га је „скинуо“ шпански краљ на молбу Српске владе са Крфа. Интервенисао код Бечког двора. Први свјетски рат је провео у таманицима зеничког казамата. После рата био је вођа соколаша у Херцеговини. Човјек о коме смо пјесме пјевали. Никад нећемо заборавити Видовдан 1930. и велики Свесоколски слет у Београду, када је херцеговачке соколаше провео преко београдских Теразија с пјесмом и испред бине краља Александра и његове свите.
Чедо је преко соколаша радио на препороду нашег села. Зато покренуте акцију да се подигне споменик овом великом српском родољубу. Нека то буде наш завет, нас који смо били соколаши.
Долазио је овде кад смо имали такмичења, соколске утакмице. Имали смо своју чету у Крушевљанима. Окупљали смо се из села од Раткамена до Луке. Ћесим, Заборани, Сточа, Драмишево, Сељани, Крушевљани и Лука Невесињска. Мирко Бјелица нас је предстваљао на великом слету соколаша у Француској, а гуслао је на двору краља Александра Крађорђевића. Скоро сваки младић био је у соколском друштву. Било је то витешко надметање, ко ће бити бољи. Више бацити камен, скочити удаљ, трку однјети, запјевати, а посебно је било велико такмичење гуслара. И ту је Мирко Бјелица побјеђивао.
Све је то било дјело Чеде Милића. Наши стари су говорили: „Кад поменеш Чеду Милића – устани“. У бога и истину верујем и надам се да га ви млађи нећете заборавити. А ми старији смо од данас до сутра“, вели стари Момчило.
После две три године упокојили су се Милован и Раде, Момчило је доживео 103. годину. Тако зборише и завршише горштаци из Заборана. Сва тројица су били верни и одани краљу и отаџбини. Крај рата (1941-1945) дочекали као четници, капе нису мењали, нити веру за вечеру. Нису се одмах предали комунистичким властима. јер им нису веровали. Хајдуковали су у одметништву. После предаје и суђења брзо су пуштени из затвора. Нису имали због чега да одговарају, злочине нису правили. Хапшени су зато што су били за краља и отаџбину.
Сретен Јаковљевић
Фото Стара Херцеговина
Чедо Милић у групи осуђеника на смрт у Бања Луци 1916 године