Пре 125 година
Измерена дубина Борачког језера
Др Јустин Карлински, санитарни инспектор у тадашњој Босни и Херцговини, окупираној од Аустроугарске, измерио је дубину Борачког језера 1892. године. У тексту објављеном у „Гласнику“ Земаљског музеја у Сарајеву описао је када и како је извршио сва та мерења.
Народна предања о постанку Борачког језера
Др Калински у уводном тексту пренио је приче народне о постанку језера.
„По причи, познатој међу православним житељима у Коњицу и Херцговини, претоврио је св. Сава онај крај, гдје је сада језеро код Борака, у језеро, да тако казни тамошње житеље, јер су га рђаво примили. По тој причи тако је дубоко језеро, да му се не може наћи дно …
Међу мухамеданцима коњичким опет је ова прича о постанку Борачког језера. “ У прастаро доба, када су обичавали свеци ходати по земљи, била је ондје где је сада Борачко језеро, лијепа варошица, којој, на жалост, до данас нико није име упамтио. Становници те варошице били су у свачему богати али су били покварена срца и тако тврди… Ради тешких гријехова тих људи стиже их најпосле пропаст. По божијој мудрој наредби дође једноћ свети човјек у ту варошицу и замоли конак и прехрану. Али покварени богаташи подругивали му се и отјераше га… На крају примила га је једна сирота жена која је имала јединца сина… Сутрадан кад је свети човек кренуо на пут, рече матери и сину: „С божијом ћу помоћу ову варош покарати ради гријеха њених становника. Узмите ово своје сиротиње, па оставите ово мјесто, коме је суђена пропаст“…
Највећа дубина језера 17 метара
Дубину језера покушавали су многи да измере, још за време турске владавине (око 1870. године). Мерење је организовао енглески конзул у Сарајеву, али све се завршило безуспешно. Двадесетак година касније, Земаљски музеј у Сарајеву поверио је тај посао др Јустину Карлинском, санитарном инспектору у тадашњој Босни и Херцговини. Било је то почетком јуна 1892 године. Из Сарајева је са собом превезао чамац, који су из Коњица на Борачко језеро изнели шесторица кршних момака са Борака. Мерење је извршио барометром. На 74 тачке (места) је мерио дубину. На оном крају куда отиче вода (у Шиштицу) највећа је дубина 17 метара и 20 цантиметара. Језеро је на 405 метара надморске висине, дугачко је 786, а широко 402 м. Површина му износи 0,26 км². Темпертура воде, измерена 3. јуна 1892, износила је само 13,1 степени Целзијусевих док је вањска температура ваздуха износила 26. степени, изнад нуле. Али се врло често мијењала ради многих врела на дну језера.
Федор Лукач, први препливао Борачко јзеро
Било је прије сто шест година, у љето 1911. На Борачко језеро дођоше осморица момака из Сарајева. Наравно, из Коњица до језера су стигли пјешице. Преноћили су под једним шатором, сутрадан хоће да препливају језеро. Чули сељани, Језерани, шта момци намјеравају. Скупило се цијело село. Чуду се не могу начудити. Стaрци одвраћају момке да то не раде, јер нико дотад није препливао језеро. Причају да у њему живи аждаја која сваког прождре ко доплива до половине језера. А како је било, описао је учесник тог догађаја др Федор Лукач у књизи „Побегли од смрти“ Момчила Марића.
„Стари главар села Симо Андрић упорно је тврдио да је он видио јелена, како из планине бјежи према језеру, и када је допливао до половице, одједном је нестао, као да га је језеро прогутало. Не слушајући савјете искусних сељака, нас осморица су запливала у правцу другог краја језера (око 700 м), али на наше запрепашћење, на другом крају није било краја, него густи шаш и посве муљаво мекано дно, по коме се није могло стати него се у њега пропадало. Одмах смо кренули назад, пливајући, кад усред језера наш добар школски друг Јаков Блажевић, годишњак, почне да виче да не може више, да ће потонути. Симо је са обале викао: „Јесам ли вам рекао!“ А ја сам случајно био понио за гаћице свезану ватерполо лопту и хитно сам јој врпцу зубима прегризао (тад сам имао стварно фантастичне зубе) и додао Блажевићу, а он је сиромах прихватио грчевито лопту, и ми смо га вукли и гурали до обале. Овај исти Блажевић био је касније, за вријеме Првог свјетског рата, као Хрват, добровољац у Првој српској добровољачкој дивизији и сиромах је погинуо у борби против Нијемаца у Добруџи“.
Тако се заврши драма на језеру, момци га први пут препливаше, Лукач спаси свога друга Блажевића, а сељани остадоше и даље да се чуде, крсте и лукаво подсмјехују. „Виђесте ли да је ту било нешто чим оног једног довукоше од половине језера“. Знали смо ми шта их чека. Само их је драги бог спасио.
Лукач у тексту помиње Симу Андрића,главара села, највјероватније да је у питању штампарска грешка, јер су на Језеру живили само Сарићи. Може бити Симо Сарић, Андрића није тада било на Борцима. Послије је била једна кућа, Шћепанова, али су се до 1945. у документима водили као Јаковљевићи.
ФЕДОР ЛУКАЧ У ТРПЊУ 1930-ИХ. (Фото: часопис “Време“ јануар 2013.)
Ко је био Федор Лукач
Почнимо редом. Унук је Симе Лукача, земљорадника из старе српске породице из Вргинмоста са Баније. Син Стеве Лукача, шумарског инжењера с бечком дипломом, који је каријеру завршио као начелник шумарства Босне и Херцеговине, и мајке Катинке, рођене Поповић, из Славонског Брода, која је завршила средњу школу у Дрездену и говорила њемачки и француски. Имао је тројицу браће од којих је Александар био љекар у Љубушком, а убише га усташе 1941. чим су дошли на власт. Федор је имао сина познатог новинара Сергеја Лукача, професора и оснивача Катедре за новинарство Факултета политичких наука у Београду.
Федор Лукач је рођен 1892. у Фочи, у источној Босни, гдје му је отац службовао једно вријеме. Основну школу завршио у Сарајеву, као најбољи ђак. Гимназију је започео у Тузли, а завршио у Сарајеву. Као седамнаестогодишњак је планинарио. У Сарајево донио прву фудбалску лопту. Студирао медиицну у Бечу, 1914 мобилисан у аустријску војску. На фронту у Галицији заробљен од руске војске. . Јавља да као добровољац иде у Србију, гдје стиже у вријеме великог напада Аустрије на Србију у јесен 1915. Са српском војском се повлачио у Грчку. Приликом повлачења био је додијељен пратњи краља Петра Првог Карађорђевића. Након краћег опоравка и послије извјесног времена пребацује се у Рим с групом љекара, потом у Женеву, У Швајцарској наставља студије медицине. Упознаје се с Лином Гудсиберг и 1919. године вјенчају се код православног свештеника у Берну. Припремао је докторску дисертацију „О проблемима рака на дојци“. Исте године долази у Сарајеву и запошљава се као љекар у државној болници. Као специјалиста хирург од 1923. прелази у Мостар и отвара хирурушко одјељење у Државној болници. У Мостару је провео 18 година, као љекар хирург, а потом је управник Бановинске болнице. За то вријеме извршио је преко 30.000 разних операција. Лијечио и помагао народу. Постао је један од најугледнијих Мостараца. Бавио се спортом, културом и просвјећивањем. Био је и предсједник Српско-просвјетног друштва „Просвјета“. Помагао људима без обзира на вјеру и нацију.
Доласком усташа на власт 1941. ухапшен је међу првих пет Мостараца у том граду, крајем маја 1941. Побегао са старишта, скочивши у Неретву. Успио да дође до куће једног сељака Србина, ту се сакривао једно вријеме. Послије је преко Италијана, као „њихов заробљеник“, пребачен у Сплит. Из Сплита у Швајцарску, затим у Италију, у Бари. Преко Црвеног крста стигао је у ослобођени Београд 1944. године. Војна команда га упути у Зрењанин да лијечи рањенике са Сремског фронта. Из Зрењанина иде у Сарајево за главног хирурга VII војне сарајевске области. Послије пола године изабран је за доцента хиругије на Медицинском факултету у Сарајеву. Био је и редовни професор и шеф Хируршке клинике. У Сарајеву је остао све до пензије 1964. када прелази у Београд. Успио је да поврати властиту кућу коју је купио још 1940. године. То је издејстовао син му Сергеј, већ познати новинар, уредник у НИН-у, професор и оснивач Катедре за новинарство Факултета политичких наука у Београду.
Извор и фото: Стара Херцеговина