Професор Срећко Шаран
Жељезнички мост “Лукач“ између Брђани и Брадине.
Прича о чувеном мосту који је 1942 оборен. Како су кочнинчар Бошко Калем и поп Јован Сломовић “бреназли“ да не одлете у „ендек“
Мост „Лукач“, мост тзв. „висеће конструкције“, премошћава вододерину и поток Mијатуша, односно, (прилагодљивије) Mљетуша у предјелу Драгочаја званог „Лукин понор“. Грађен је 1890. и 1891. У редован саобраћај пуштен 1.VIII 1891. године. Назив моста је, изгледа, изведен по имену конструктора и надзорног инспектора (инж.Лукач), или је по Лукином понору.
Конструкцију моста испоручила је фирма,“Oesterr Alpine Montagesellschaft“ из Граца.
Склапање мостовске конструкције тakoзваним “нитовањем“ као и подизање на два камена озидана носача вршено је „на лицу мјеста“. Мост се налазио у км 45+00 пруге А.Мост – Мостар и надморске висине 550,7м. између станица „Брђани под Иваном“ /км 47,15; н.в.528,6/ и „Брадина“/км 42,59; н.в. 754,5/.
Дужина моста је 63,6 метара, а висина „велика вода“ је била 46,7 метара.
Исти овакав мост „висеће“ конструкције био је на адхезионој прузи код станице Јабланица н/Н (потопљен хидроакумулацијом Јабланица).
Испитивање, проба моста вршена је два пута у току мјесеца јула 1891., а последње тестирање издржљивости мост је имао 30.јула у 12,00 часова по принципу „сучељени возови“, да би 1.VIII 1891. био пуштен у редован саобраћај возова.
Дневно (24 часа) преко моста je прелазило 4 пара путничких,1 пар моторних, 2 пара брзих, 1 пар мјешовитих (ђачких) и 10 пари теретних возова. Дакле, у просјеку, сваких петнаест минута на мосту би се налазио воз или из правца станице Брђани под Иваном или за станицу Брђани под Иваном. Мост је прелажен брзином 12км/h.
Мост „Лукаћ“ је рушен у НОБ-и, тако је познато да је мост дана, 4/5 јула 1942. порушио минер минерског вода I пролетерске бригаде Кристифор Перишић, а швабе и усташе га подизале готово два мјесеца и пустиле поново у саобраћај 1.IX те године.
Сваке двије године вршено је фарбање моста тако да би на жељезничку станицу Брђани п/И у „штурц“ били допремљени, вагон са алатом и један „кућни“вагон за боравак и исхрану радника. Послови „обнове“ су вршени „под саобраћајем“ и трајали тачно 21 дан и никада дан више.
Постоји прича како је једног дана тридестосме или девете године са богослужења у Брадини у парохијски дом у Коњиц се враћао поп, Јован Сломовић. Како га возовођа није хтио примити у „службена кола“ то је он путовао у кочничарској кућици вагона „Јота“ са кочничаром Бошком Калемом из Бијеле.. Негдје на „округлици“ (пад 60 промила) воз је остао без кочења (отиснуо се) и када је воз великом брзином налетио на мост поп се на глас крстио, а кочничар му је одбрусио:“брензај попе одосмо у ,ендек“.
Мост је преживио и филм „Партизанска ескадрила“ (имитативна бетонска „бомба“ оштетила провизориј од дашчане облоге).
Данас, мост још издржава најезде „жељезокрадица“ и чека обијање пар нитни па да се стрмоглави у Лукин понор.
Професор Срећко Д. ШАРАН, Маг. жељ. саобр.
ИЗВОР СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА
