Пре тридесет две године
Свом роду и народу (2)
Раткамен – Боро и Вељо
Баш некако у то време јави се Боро Видовић, возач у ГП ,,Партизански пут” у Београду. Из Братунца је, а ожењен из Брадине. Жена му и деца се управо затекли у Брадини када је село нападнут, 25. маја, од припадника хрватско-муслиманских снага. Народ протеран и већина их отерана у коњичке логоре. Боро ништа о својима не зна. Стално зове, распитује, се имам ли нових информација о заточеним Србима. Зову и други, са свих страна, распитују се за родбину у Коњицу. Стан ми и редакција у .21.мају” у Раковици су били као телефонска централа. Многи су то данас заборавили.
Тако, зове Боро, хоће пошто пото да иде на Борке да се распита за жену и децу. Понудио се да вози робу из Црвеног крста. Прихватам предлог. Пишем допис његовој фирми да одобри камион и гориво. Директор Зоран Јауковић, из познате партизанске породице са Дурмитора, из прве нам одобри, камион, гориво и трошкове возача. Све по пропису.
Из Београда крећемо. У Нишу нас чека Ристо Лазаревић. У Црвеном крсту брзо утоварише брашно, шећер, кромпир… (4 тоне). Крећемо за Херцеговину. И Ристо је са нама. Иде да обиђе мајку и своје село. Из Сарајева је избегао у последњем часу половином маја 1992. По граду су се увелико водиле борбе. Кад једно јутро комшиница му Хрватица га опомену. ,,Човјече, шта чекаш? Ево ,,Ослобођење” пише да предводиш српску војску (четнике) у свом крају – на Борцима и у Бијелој. Зелене беретке могу сваки час да упадну у стан и да те одведу”. И исти час, са најлон кесом у руци, напусти стан и некако заобиђе барикаде, пређе на српску страну, а потом сретно стиже породици у Ниш.
Тек што изађосмо из Краљева, камион стаде. Тежак квар. Пукао кардан, неможе се поправити. У оближњој продавници телефон. Зовемо директора Јауковића. Разуме ситуацију, обећава друго ауто. Боро се врати у Београд по други камион. Нас двојица ,,преспавасмо” на каросерији на оним врећама брашна и кромпира. Сутрадан стиже камион. Е сад, нас тројица претоварај робу у други камион. И то некако завршисмо. Настављамо пут Златибора – Подогорице – Никшића – Билеће – Невесиње, све до Борака, надомак Коњица.
И тако, после два дана стигосмо на Борке. Ристо среди папире око предаје робе, и одмах се један део вози на Кисер, за Бијелу, не може асфалтом, блокиран је пут Врабач – Равни кук. На Кисеру, магацин у контејнеру. Четворица коњоводаца на својим коњима прегоне робу у Бијелу.
Кисер необичан, неки непознати људи око ..штреке“. Једино се на Локмановцу, као у добра времена, чује клепт звона са Кешића оваца и крава и још увек звонки глас бабе Драгићуше, како зове унуке, иако је давно превалила у дведесету.
Боро се стално распитује за своје. Нема нових вести. Многи слежу раменима. Јер и сами не знају шта је са њиховима који су остали у граду. Круже разне гласине: те тај и тај убијен, онај заклан, она полудила после силовања. Приче престижу једна другу. Кажу да је преко 1.000 Срба у коњичким логорима. Однекуд преко Аустрије је дошла вест да су у граду убијени Славко Суша и Новак Лијескић. Потом стиже још страшнија. Поред Неретве, на Бегину вјеру, поклана породица Голубовић. Ђуро познати професор и инвалид, супруга му Власта и малољетни синови Петар и Павле… Многи са зебњом очекују нове вести и нова страдања. И поред тих невоља, на сваком кораку чују се осуде својих сународника који су их их оставили и побегли у Србију и Црну Гору, а многи србовали по граду пре него што је запуцало.
Много тога се променило од мог боравка у мају. Низају се приче о страдању нашег народа у Доњем Селу, Церићима, Бјеловчини, Брадини, Брђанима, Џепима, Врдољу Блацима. Многи су са Кисера и Борашнице гледали као им куће горе.
Млади момци причају да су од Видовдана, скоро месец дана, по Прењу – Борашници и Језерцу водили тешке борбе са припадницима муслиманске војске. Одбранили су своје старе положаје. Тако показаше велико јунаштво. А старији мештани, и поред свих невоља и страдања које су их снашле, од дојучерашњих комшија, сада ратних противника, показаше витештво. Причају да је крајем јула група старијих мештана у ,,Елплину“ на седници Скупштине Српске општине Борци, дигла глас против лоших појава: самовоље, пљачке чак и убистава две муслиманке (Бутуровићке) из Коњица. Био је то глас разума против самовоље непознатих појединица. Истини за вољу, тада су и на том терену вршљале разне паравојне групе. Колико нам познато српска војска на Борцима је тек у августу 1992. организована по војним начелима, добила назив ,,2 лака пешадијска бригада” и ушла у састав Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске….. На крају, вратисмо се у Београд. Боро скоро ништа није сазнао о жени и деци.
Почетком септембра зове Слободан Анђелковић, бивши директор ,,Рудара”, један од познатих привредника у коњичком крају. Избегао је у Београд са супругом Радмилом. Каже да је у Мрчајевцима код Чачка, у предузећу ,,Кокан промет” обезбедио тону брашна за наш народ на Борцима. Зоран Јауковић нам опет одобри камион и гориво. Боро Видовић и овај пут вози. Брашно утоварисмо у продавници ,,Полет”. Са нам иде и Велимир Вељо Ћећез, и он је обезбедио неку робу за Црвени крст на Борцима. Стигосмо на Борке. У Црвеном крсту брзо преузеше брашно и другу помоћ.
На ратишту је стање непромењено, српска војска држи исте положаје од почетка рата. Гранатирање је свакодневно. Нове приче престижу једна другу. Почела је и размена заробљеника. Стигли су први логораши из коњичких, муслиманско-хрватских логора и са њима прве вести о догађајима у граду. Причају о логорским мукама и страхотама. Боро и Вељо добише информације из прве руке о стању у Коњицу и Доњем Селу. Борина жена и деца су живи и здрави. Надају се брзом излазку из Коњица. Задовољни се вратисмо у Београд.
Сретен Јаковљевић