Пре 60 година
Освештана прва капела у коњичкој парохији за време комунистичке власти
Пре три године објавили смо прилог о изградњи капеле, на српско-православном гробљу Бијелој код Коњица. Овај пут објављујемо проширени текст са новим чињеницама и фотографијама
У недељу 9. августа 1964. године, на дан славе и спомена Светих Богоносних отаца Првог Васељенског сабора одржаног у Никеји, 325 године, освештана је капела у Српско-православном гробљу у Бијелој код Коњица. Недалеко је од средњовековне (православне) цркве изграђене крајем 12. и почетком 13. века, за време владавине српске династије Немањића. Тробродна, са олтаром, у темељу већа од садашње коњичке цркве Светог Василија Великог.
Капела у Бијелој је прва богомоља израђена у коњичком крају, за време тврде комунистичке власти. Освештао ју је митрополит дабробосански и епископ захумско-херцеговачки Владислав (световно Војислав Митровић) уз саслужење коњичког пароха Недељка Мијановића, монахиња и више стотина верника из Бијеле и околних села. Од тада, до данас, служба се одржава у прву недељу после Илиндана. Многи кажу да је то помен настрадалим Србима за време усташких покоља 1941. Из села је Видовдана до Илиндана отерано и затворено двадесет пет Срба, а двадесет их се никада није вратило кући. Мученички скончали у јамама од Иван планине до Јадовна и Јасеновца.
Кад се Капела почела градити имао сам 14 година. Отац ми Ђуро је председник Одбора за изградњу. Грађена је недељом, кад су домаћини на окупу, искључиво добровољним радом и личним средствима.
Сећам се, кад су почели да је темељају, наста мали ,,спор”. Како је окренут да буде тачно према истоку? Нису имали компас (бусолу). Једини оријентир – јутарњи излазак сунца са истока. Међутим, велико село, ни сунчев осјен није падао по селу у исто време. У доњем делу сунце је излазило иза Врапча (741 метара надморске висине) , а касније је у врху села, јер су га заклањали Кисер (1200 м) Борашница – Самоград (1886) метара. И тако, настаде расправа. Једни тврде, овако је исправно, а други није тако него овако. Међутим, неко се досети: ,,Па људи моји, ено темеља старе цркве грађене прије доласка Турака, ни сто метара од нас. Марко Вего (из Земаљског музеја у Сарајеву) и његови археолози су открили (ископали) темеље са олтаром. И она је окренута према истоку. Да измјеримо, како је она окренута тако ћемо и ми урадити…” Тако и учинише. Кренуше радови.
Неимари, познати зидари: Бошко Андрић, Душан Гркавац (Требињац), Петко Јаковљевић и Перо Вулић. Малтер мешају од пржине и креча, камен довлаче из Мостића, потока према Јаковљевића Дугама. У том потоку нађоше повећу камену плочу, на њој природно обликован крст. Миле Јаковљевић, каже: ,,Донијели смо је и мајстори је узидаше у зид са источне стране“
Сећам се, отац је у једној свесци водио евиденцију о радовима, дневнице и доборовљне прилоге. Нису баш сви радо учествовали. Занимљиво, десет година касније, као председник Одбора за градњу Омладинског дома у селу исто тако сам водио дневнице и прилоге добротвора.
Пред Илиндан, (1964.) капела је завршена – спремна за освећење. Народ припрема дарове. Али догоди се једна занимљивост. Баш двадесетак дана пред свечаност, неки непознати трговци продају црквене иконе. У нашем Јаковљевића засеоку две жене купише иконе, с намером да као дар поставе у капелу. Нешто им сумњиво, и односеше попу Неђи да утврди да ли су православне. Он погледа – католичке. Оне ти брже боље продају комшиницама Манди и Ружици, а купе нове у српској цркви. Стиже и велико бакарно звоне, ливено у Ријеци. Ближи се недеља, дан освећења капеле. Гости позвани. Припреме извршене.
Сећам се, дан пред свечаност, отац сам у горњјој соби и нешто пише. Припрема говор за сутрашњи дан. Припрема се да у име села дочека и поздрави његово преосвештенство митрополита дабробосанског и епископа захумско-херцеговачког Владислава (световно Војислав Митровић). Имао је тих црквених папира, сваке је године као члан Парохијског црквеног одбора добијао посланице српског патријарха Германа – за Божић и Васкрс. Е сад, митрополита треба достојанствено и дочекати. Није шала, први пут у наше село долази један високи црквени великодостојник.
Освану недеља, 9. август 1964. године Силан народ се слегао са свих страна. Отац на капији, у улазу у гробље, добродошлицом дочека митрополита и госте. Цвеће му предаје Биљана Петкова (Јаковљевић) најлепша девојчица у селу. Нажалост, прерано је завршила свој млади живот. На Савиндан 1993. припадници муслиманске војскеу Коњицу, упали су у њену кућу у Брђанима и њеног супруга Рајка Драганића. Заклали су је, свекра јој Бошка и јетрву Милицу, рођену Зеленовић.
Поче служба, митрополит служи свету литургију уз саслужење проте Недељка Мијановић и монахиња. Обрадован масом верника, надахнуто је беседио и апеловао да се народ враћа својој вери, корену и традицији.. Говор се дуго памтио и препричавао. Прота Недељко Мијановић се захвалио владици, гостима, верном народу, а посебно вредним Бијељанима који саградише ову богомољу. Остаће запамћено да су у њој први крштени Младенко (Славка) Андрић и Слободан (Милорада) Јаковљевић, рођени те 1964. Данас живи и здрави.
После свете службе и освештања капеле, свечани ручак за више од педесет званица. Столови постављени на Пилани, у очевом воћањаку, тик покрај речице Бијеле у којој се вијори поточна пастрмка. На диоби са браћом, после очеве смрти, воћњак је припао мени. На ручку су и представници других вера и народа, католички фратар Бруно, хоџа Мухамед Софо, а из села Илкан Видачковић и Зајко Рамић…
Ручак, трпеза слоге и љубави, дар и дело мештана. Све је то надгледала попадија Кова Мијановић а послуживали: Анђа Јаковљевић, (Требињка) Мила Вулић (Лазаруша) Петко Јаковљевић, Ристо Драгић, Бошко Јањић и Душан Гркавац (Требињац) глувонијем, познати неимар зидар, сеоски ,,зубар” – зубе је лако вадио без компликација, био је и брицо – све басплатно радио. .
Пре ручка, помилише се богу, свако по свом закону. Митрополит благослови ручак. Држе се здравице у част слоге, рада и нове богомоље. А на другој страни, преко речице, на Драгића плацу народно весеље. Народ се на том плацу окупља, од прве службе на гробљу – 1957. године. Развило се коло, натпевавју се момци и ђевојке. Свирачи су познати хармоникаши Рајко Магазин са Џепа и Боро Шаран са Хума. Боро је годинама са својом хармоником свирао у колу на плацу. Тако, дрма се: тројанац, ужичко и шумадијско коло. Нико не поведе партизанско (козарчко) коло.
У другом крају плаца надмећу се момци у бацању камена с рамена. Прењачили су Живаци са Хума и из Живања као и Кујунџићи са Куле. Момци и ђевојке ашикују. А тетке им све будно мотре. Сашаптавају се, ко је коме прилика. Ту је и незаобилазни Станко Логарић са својим фото-апаратом. Деца навалила да се сликају. Очеви и мајке попуштају. Тако остадоше бројне фотографије да сведоче о том времену и догађају. Под великим орахом, содар Јовановић, из Коњица, са Сухог дола, продаје сокове, шабезе. И ту буљук деце. Мало даље, под великим и омиљеним орахом Ђуре Драгића, газде свиђају послове и рачуне.
Дан се измиче. Сунце залази за Љубину, народ се разилази, жене гоне дјецу кући и носе по бостан. Селом одјекују момачке пјесме. Бијељани развили коло. Сложили и старији и млађи. Гоне једну за другом: Душан и Љубан Јањић, Вукан Вулић, Мирко Лазаревић, Шћепан, Саво и Ристо Драгић, Милан Грађо. Јаковљевићи: Момчило, Душан, Миле, Рајко и Жарко. Кешићи: Урош, Јанко, Васо и Ристо, Неђо и Душан Ненадић. Дукс започиње своју омиљену ,,Кад облаци с мора крену одмарају на Ловћену. Рајко Кукић, на камену сједи, гусле у крилу – одјекује кнежева вечера уочи Косовског боја.
Прође и тај дан. Сутрадан смењују се приче – како је било на Служби. А жене ко жене имају своју причу: ,,Виђе ли богати ону са оним. Очињег ми вида није јој прилика. Па зар он да пође са њом. Оно двоје ко да их је бог створио једно за друго“….
Да је то било камером забележити? Вањтака серија о народној вољи и традицији, коју комунистичке стеге не могу зауставити. Да подсетимо било је то у време најтврђег комунизма. А само, пре шест година, (1958) УДБ-а у селу ухапсила шесторицу јатака четничког команданта Ненадића, последњег четничког одметника у Босни и Херцеговини.
Занимљиво, ручак за митроплита и госте постављен у очевом воћњаку. Баш на том месту у јесен и зиму 1942. четници Коњичке четничке бригаде би се постројавали пред вечеру и молили богу – читали оченаш. А команда им је била педесетак метара, даље у нашој ,,Јаковљевића кући”. Такође, пре њих у тој кући у јесен 1941. била је и партизанска команда – Прве чете Коњичког партизанског батаљона. После се преместила у школу.
…………….
Још једна занимљивост, у суботу, дан уочи Службе у селу, ето ти Благоја из Зукића нашим Јаковљевића кућама. И право пред стару оџаклију. Нама деци био је чудан, али су нам родитељи бранили да га спопадамо. Говрили би нам ,,није добар“. Био је ометен у развоју. Нашем братству није род али смо га прихватили као свога. Преноћио би у нашим кућама, годинама би долазио уочи Службе.
Баш тај дан, уочи Службе, пуно село родбине, стигли из других села, градова, са чопором деце, Сви на конаку. Не зна се у чијој кући је их је више. Колико ми је познато у нашем засеоку није било куће која није клала јагње за ту свечаност. И тако годинама. У нашој кући, после Службе, гости угледни људи и црквењаци из коњичке парохије. Радован Ћурић, из Поља, Симо Глоговац са Чичева, Павле Магазин, из града, Душан Шиник из Церића, Неђо Симић са Борака.
Петнаестак година, после свештања капеле, за Службу је долазио и Саво Новаковић, професор бањалучке гимназије, из Лушци Паланке, испод Ћопићевог Грмеча. Брат му Душко је погинуо код наших кућа, 1943. године као партизан, борац 2. пролетерске бригаде,. Саво је у гробљу брату поставио спомен-плочу. Често је са супругом и кћерком долазио за Службу на гробље и коначио у Јаковљевића кућама. Зближили се са нашим народом.
………………….
Пет година после освешатње капеле, 7. августа 1969, изненада у 60. години од срчане капи умрије ми отац Ђуро, главни прегалац за изградњу капеле. Велика жалост, посебно за нас , петорицу му синова, супругу Савку нашу маћеху и сву родбину.. Оде у највећој снази и здрављу. То јутро пео се по храствима, кресао лисник, а после пошао да коси отаву. Ни први откос није махнуо пао је у траву. Био је четвртак, четири дана после Службе у гробљу.
Сви скочили да помогну око сахране, из ,,Игмана” колеге брата нам Шћепана. Миленко Ковач, шеф стрелишта у тој војној фабрици. Бећа Хиндић, електричар, лични возач пуковника Гојка Крнете, генералног директора ,,Игмана”. Затим капетан Сале, родом из Ужичке Пожеге, дошао у униформи да се опрости од свога пријатеља. Ту су рођаци Миро и Ново Шиниковић, Миро Јаковљевић и остали Јаковљевићи. Велика сахрана. Коњички парох Неђо Мијановић, тешко болестан. Замењује га тек постваљени Богдан Шешлија, из невесињског Братача. Из Мостара (Бијелог поља) дође и поп Момчило Говедарица, такође Невесињац, баџо Манојла Шмркића, маћехина брата. Силан народ се окупио. Двојица попова служе опијело. Говедарица одржа беседу која се дуго памтила.
Стигла је мајчина родбина са Борака, ујаци, ујне, рођаци. Са њима и Неђо Симић са камионом, двотонцем. До гробља је превезао ковчег и покојника. Ту су и Аврамовићи из Челебића. Потомци сестре ђеда Луке и браће му Ристе, Ђорђе и Симе…
После сахране, даћа, поставили се столови испред куће, под меденком и уруменком – најслађим крушкама у селу. Биле су заједничке – наше дечије. Кад су нам се ђедови делили, пре тридесет година, оставише их у ,,комун“. Нису делили земљиште око кућа и воће између њих – од гувна до потока. И тако све до 1982. године до авионског снимања земљишта.. Тад се први пут после 70 година ставише међе између кућа. А и крушке су биле крају, мало ко памти када су сађене.
И тако, под крушкама седе, први људи. У челу свештеници Шешлија и Говедарица, ветерннар др Гојко Бјелица, браћа Алагићи, Дерво и Ферид, Миле Ћећез, Неђо Вујчић, Симо Глоговац, Павле Магазин, Душан Шиник, ујак Анђелко Шиниковић, Неђо Симић, рођак Мирко Јокшић из Рибари. . Затим Бијељани: Бошко Андрић, Драго Вулић, Крсто и Ђурица Јањић, Вуле и Јово Лазаревић. Драгићи тетак Ристо и кумови. Душан Калем, Томин и Шћепин ујак. Рођаци, Кешићи Бранко, Милан и Урош. Требињци, Ђорђо, Душан и Милош. Пријатељи куће Војин Ненадић, Ђорђо Товаришић и наши Јаковљевићи сви одреда. Све мушкадија, не устају иза стола. Све први људи и ратни саборци Почеше причу о рушењу Његошеве капеле на Ловћену. У то време актуелна тема. Против су рушења. Само ћути кадровик из ,,Игмана” бивши секретар Општинског комитета Савеза комуниста. Најгласнији је био Миле Ћећез, шеф бензинске пумпе, син солунског доборовољца, кога су усташе 1941 ножем искасапили на 17 места. Разви се жестока расправа око капеле. Осуђују њено рушење. Браћа Алагићи, муслимани, кажу и није ред богмољу рушити ако је то владичин аманет… Нас петрица браће стојим и дворимо. Угледни људи и њихове беседе нас охрбарише да наставимо очевим путем.
Прође тринеаст година после очеве смрти, а нас петорица браће још увек заједно. На диобу нас ,,натера” авионско снимање земљишта у пролеће 1982. Добро дође, не морамо изводити геометра. Поделили смо се за сат времена. Нико у селу, па ни најближи рођаци нису знали да смо се поделили. Истина је, дуго смо се припремали за деобу. Најстарији брат Томо, коректно и поштено је водио посао. Договорено је да што мање ударамо међе, а што више парцелама. Зато нисмо гледали коме припаде више која парцела. Било је ту и затезања и попуштања: ,,Па немој тако, не може баш све како ти хоћеш… На крају, диобу завршисмо без иједне тешке речи, повишеног тона или псовке“. Жене се нису петљале у диобу. Кад смо се у Лукиној кући коначно датим речима оверили договор, позвали смо жене да донесу кафу, ракија је већ на столу. Све завршили без записника, суда и сведока. Једини гарант – дата реч. Тако је и остало. На крају, нас тројица који смо живели у граду, одрекли смо се пашњака и шуме ( Кисер, Равне ….) у корист ове двојице на селу. Тако подигошмо најлепши споменик оцу и нашим мајка. Стани (рођ. Калем) Шћепиној и Томиној, затим Гоши (рођ. Шиниковић), мојој , Тихомировој и Лукиној мајци. А маћеха Савка је добила исти део (,,ису”) као и ми. Остала је сс најмлађим братом Луком. Млада удовица, имала је просаца на претек, чак двојицу са великим борачким пензијама. Носиоци ,,Партизанске Споменице 1941″. Све је редом одбила. Остала са братом и умрла код њега у Вишеграду. Лука јој подигну споменик, па и нас четворицу стави, иако је сам сносио трошкове. Тако смо ми нашој мајци подигли споменик, заједно нас тројица синова и двојица пасторака…. Такав је живот, људи се познају по доброти колико другима дају, а не колико себи грабе.
На крају 2006. године, Срби из Бијеле, избјеглице по бијелом свијету, кренуше у акцију – граде нову цркву Срушише капелу, на њеним темељима саградише цркву. Освешта је владика захумско-херцеговачки Григорије. Помогао сам колико сам могао. После двадесет година добио сам ПОВЕЉУ , са потписом владике Григорија, која је стављена у темеље цркве. Међу петорицом ктитора је моја маленкост. Све је урађено како треба. Али, историје и истине ради требало је поставити спомен-плочу и уклесати податак да је ту била капела, саграђена тад и тад, освештао ју је… тај и тај и организатор посла на њеном изградњи тај и тај.. Да се не заборави. Тако негујемо културу сећања на наше претке. Својим делима, жртвовањем, образом и чашћу заслужили су вечни помен.
СРЕТЕН ЈАКОВЉЕВИЋ
Извор, Стара Херцеговина
Фотографије из породичне архиве Ђуре Јаковљевића,
Аутор фотографија Перо Зебић из Коњица.