Подсећање - пре 72 година прављене
Шумске стазе по Прењу
Пре 72 године, крајем августа и почетком септембра (1952.) чим се кошевина смирила и жита обрла, група мештана из Бијеле код Коњица, крену на велики посао. Правили шумске стазе по Прењу – дугачке 12 километара. Посао је организовао и водио отац ми Ђуро Јаковљевић из Бијеле. Била је то приватна погодба са Шумском управом и добро плаћен посао. Ђуро је са Алексом Ђорђићем из Брадине, шумарским техничаром у Коњицу, припремао посао, који је одобрио инжењер Карабег, шеф Шумске управе у Мостару. Радило је око петнаестак мештана. Посао је био добро плаћен. Сви су били задовљони добром зарадом.
Петко Јаковљевић, рат провео у немачком заробљеништву радо се сећао ,,пробијања стаза”: ,,Ђуро наш (Јаковљевић) је добро погодио тај посао са Шумском управом у Мостару. Осморо је нас Јаковљевића радило. (Ђуро, Марко, Петко, Момчило, Драго, Рајко и Шћепо). Било нас је око петнаест. Ђуро је повео тројицу младића, ратне сирочади, храниоца породице: Јолу Јањића, Чеду Јањића, Рајка нашега (Јаковљевића). Коплаи су са нама, воду нам доносили. Дрва сакупљали, увече би ложили ватру гдје би преноћили. Спавали смо под ведрим небом, свако понео своје ћебе. Исто тако и за храну, свако је носио своју. Момци су често ишли у село по храну.
Главни правац пробијања стаза је био од Млака до Сивадије. Почели смо са Млака ( од Видачковића кућа), уз Виловице – Дебели кук – Живањску косу – Живу, затим преко Врановина – Зубаца – Локвица – Црног поља до Сивадија. Са Равне планине преко Локвица пут се одваја за Језерце. Од Црног Поља до Језерца правили смо стазу метар широку. јер се ишло преко ледина, камењем смо оивичили пут и тако означили правац кретања. Урадили смо 12 километара пута и стаза. Летвом од 2 метра мјерили урађено и одмјеравали правац. Једна женска – шумарски техничар из Мостара је контролисала радове. Била је стално са нама. Посао је био добро плаћен.
……………………..
Баш, у време пробијања стаза, у Бијелој се радио још један велики посао. Државно предузеће из Коњица ,,Бујице” је зидало президе у точилима изнад Вулића кућа. Циљ је био да се од ерозије заштити земљиште – од великих киша, поводња и наглог излива бујица. Ту је радило много мештана. Дражвни посао, дању радили, увече свако својој кући. Дневнице се олако писале. Многима коњи на планини, а шеф радилишта пише да су вукли камен. Тако је то било.
………………………..
Шћепо Јаковљевић, тада шеснаестогодишњак, добро се сећа како је прве новце зарадио. ,,Покојни отац Ђуро је организовао посао и мене је повео са собом. Било нас је четворица младића, нас двојица Јаковљевића и двојица Јањића. Радили смо и друге послове, воду доносили, било је далеко ићи, нема близу извора, дрва скапупљали да увече ложимо ватру. Плаћало нам се 7 динара по метру дужном. Ма, добро зарадили. Никад боље. Било је и разних догодовштина…
Петко Јањић, Ђуричин, такође шеснаесто годишњак, добро се сећа те акције и добре зараде. Отац ми Ђуро, је радио на пробијању стаза. Била им је то прва добра зарада после ослобођења земље. Ђуро Јаковљевић је то организовао и добро погодио. Са собом је повео и троје ратне сирочади, чији су очеви страдали у рату. Дјеца а у кући јеидне мушке главе – храниоци породица. Јоле и Чедо наш, Јањић, и Рајко Јаковљевић. Са том групом радио је и Станко Вулић. Причали су да је најстарији међу њима био Митар Требињац. И тако се заврши лепа прича о добром послу и још бољој заради.
Сретен Јаковљевић
Извор, Стара Херцеговина
Фото, приватна архива аутора