Оде и наш
Будимир Миро Шиниковић 1943-2024.
Животни век Будимира Мире Шиниковића, са Борака код Коњица, од рођења и првог плача у пећини изнад Борачког језера, 14. марта 1943. године, до последњег уздаха у Требињу 1. септембра ове године, пред одлазак у бољи свет, пун је занимљивости које је својим карактером овековечио. О Мири су се ткале најлепше приче за његова живота – још лепше ће се плести, причати и писати. Зато ће се његове кћерке Наташа и Мирела и унук Никола, мезимац му и узданица, поносити својим Будимиром, оцем и дедом. А супруга му Злата, некадашња коњичка лепотица, још пре три и по године отишла је на вечни починак.
У оваквим приликама тешко је писати о неком кога добро познајеш, о блиском роду, о брату од ујака, о човеку с ким си се поносио. Тешко је писати, а не подлећи емоцијама и личним симпатијама. Зато је умереност и у овим тренуцима велика врлина. А има се шта рећи о човеку врцкастог духа, пуног догодовштина. Његове топле, питке и искрене приче деловале су благотворно, прави мелем за људску душу и зато се и памте.
Животни век му је саткан од многих занимљивости, тако и долазак на овај свет и први плач у мајчином крилу. Било је то у зору 14. марта 1943. године, у јеку Битке на Неретви. Немачки авиони бомбардују коњичка села, највише Борке и Борачко језеро. Народ се склања у пећине – природна склоништа. На том простору су бројне партизанске јединице. Њихов Врховни штаб и командант Јосип Броз Тито тек су стигли у то село. Само што су преноћили, у цик зоре угледаше како се вије дим изнад једне пећине, ни двеста метара ваздушне линије од њих. Александар Ранковић, највернији Титов сарадник, приупита Николу Драганића, домаћина куће и млина код којега су смештени: ,,Ко би могао бити оно горе…?” Николи се оте: „Па ваљда четници, наши нису”. Ранковић одмах посла поруку Штабу 2. пролетерске бригаде Симића кућама на Крстацу да опколе пећину и ликвидирају четнике. Брзо је опколише, позивају четнике да се предају. Спремни да баце бомбу у пећину. У том часу пред њих изађу девојка Гоша Шиниковић Цура (мајка ми), и снаја јој Митра Ламбуља, а са њима двоје-троје деце. Куме, моле: „Не пуцајте, унутра се жена порађа.“ А у пећини беби рукама запушили уста да не плаче. Ипак, на крају се зачу дечији плач. Драгиња Језерка родила мушко. Она и супруг јој Анђелко добише сина првенца. Дадоше му име Будимир, асоцијација на мир и доброту. Звали су га и Миро, а његови Борчани и Пећинаром, пошто је рођен у пећини.
Растао на кућном огњишту на крилу бабе Милке Глоговчуше и ђеда Саве, оца Анђелка и мајке Драгиње. Са братом Бором био понос сестрама: Даници, Даринки и Анђи. Ни по чему није одвајао рођаке и родице из очеве и мајчине фамилије. Од малих ногу несташан. Бабин и ђедов миљеник. Бабу је највише ,,прогонио”, а све му је опраштала. Тако једном понесе га до штале да краве помузе. Враћа се, у једној руци носи дијежву млијека, а у другој Миру, свог мезимца. Кад стигоше пред кућу, он у кукњаву: „Враћај ме назад, ниси ме добро носила.“ Она јадна шта ће, спусти дијежву, и носи га до штале и назад. Он сретан, а и она с њим што више не плаче.
Несташан, спреман на сваку шалу и подвалу. Основну школу завршио је на Борцима, а осмогодишњу у Коњицу. Једно време становао је код тетка Ристе Драгића у Бијелој, пун дечијих несташлука, па би стари Ђуро Драгић, Борин, Љубанов и Ристин стриц, говорио: ,,Само да ми је дочекати Тројчиндан да Зора (Ристина сестра) и ждребе оду у планину, а Миро Шиниковић својој кући на Борке – да се мало од њих одморим.“
Тек што је напунио тринаест година, постаде и познат глумац. У лето 1956. на Борке стиже филмска екипа из Сарајева. Снима филм ,,Клисура”, драму, у немачко-југословенској копродукцији. Мала екипа, пет-шест глумаца. У главним улогама Велимир Бата Живојиновић, Илија Џавелковски и троје немачких глумаца. Режисер Бошко Косановић одмах је запазио вижљастог дечачића. Из прве му је ,,понудио” улогу, да глуми дединог унука који са собом води ждребе. Миро је то радо прихватио, а још кад му је режисер рекао да му је дневница 500 динара, срећи није било краја. Било је то баш у јеку кошевине.
Једно јутро ђед Саво буди унука: ,,Миро, узми косу, идемо у Вигињце да косимо траву.“
„Каква кошевина, ђеде? Шта те спопало? Ја ти не косим, да знаш!“
Ђед хукну: ,,Куку мени шта дочеках од свог унука, свог мезимца.“
,,Ето, то што су чуо“, рече Миро, па га загрли: „Не брини, ђеде, биће покошено.“
„Како и с ким?“
„Ево, ‘вако. Ево ти паре и плати косца!“
Ђед опет закука: ,,Куку мени црном шта ме јутрос снађе од мога Мире! Сада ми вади неке паре! Одакле ти то, јадан не био, да ниси чије украо? Идем у милицију да те пријавим.“
,,Стани, ђеде“, опет га загрли Миро. ,,Видиш ону боровину изнад куће Вељка Мићевића? Ту се снима неки филм и ја у њему глумим. Дневница ми је 500 динара”. Ђед се и даље крсти и чуди, али узе новац и оде по селу да тражи и плати косца. Задовољан јер је могао с тим парама платити петорицу косаца.
Разиђоше се, ђед оде на своју страну, а Миро међу глумце. Радо се сећао тих дана. ,,Моја улога била запажена, водио сам ждребе. Сталано ишао уз ђеда ,,Рамадана”. Обукли ме у шиптарско одијело. Са нама је био и прослављени глумац Бата Живојиновић. Доста кадрова је снимљено у оној боровини више куће Вељка Мићевића. А радња се одвијала на Косову. Нека љубавна драма између удате Шиптарке и Немца. Филм је трајао осамдесет минута. Пуче прича по Борцима да је Миро постао ,,глумац”. И годила му је популарност. Салећу га и неки старији сељани, моле, куме да им нађе неки посао код филмаџија да лако зараде коју пару.
Да се подсетимо, није он први глумац у својој фамилији. Ђедов му стриц Стеван, први свештеник из коњичког краја, парох у Бијелом Пољу код Мостара, глумио је још за време аустријског цара Франца Јозефа. Наиме, тада су коњички Срби основали Добровољно позоришно друштво. На Савиндан 1889. године извели су прву позоришну представу у Коњицу, за време аустроугарске владавине. Стеван је глумио у једночинки ,,Шаран” Јована Јовановића Змаја. Тако поп Стеван Шиниковић стаде у ред првих коњичких глумаца аматера. А праунук му Миро први стаде пред филмску камеру.
Стеван је, као угледан мостарски свештеник, ширио идеје доброчинства и побратимства. Први је у Херцеговини и шире основао друштво ,,Побратимство”. По селима и сијелима водио акције против пијанчења, коцке, самоубистава, неморала… Ширио националане идеје. Некако испаде да је први у Босни и Херцеговини основао то друштво. Исте 1889. године у Фочи је био покушај оснивања друштва ,,Трезвеност”, али га је аустроугарска власт спречила. Стеван је био и оснивач ,,Просвјете” у својој парохији. Због тога је после Сарајевског атентата 1914. ухапшен са најугледнијим мостарским Србима: Алексом Шантићем, Светозаром Ђоровићем, Атанасијем Шолом, Чедом Милићем, Смаил-агом Ћемаловићем, Муратом Сарићем… Син му Саво избачен је из гимназије, депортован у Арад, у аустроугарски логор. Преживели су рат. Стеван је часно носио свештенички крст преко шездесет година. Својом добротом и доброчинством ширио је идеје човечности и патриотизма. Имало је од кога да му дође. Стеванов отац Видоје, а Мирин чукундеда, био је председник Одбора за изградњу цркве Светих апостола Петра и Павла на Борцима 1896. године.
……………….
Након завршене осмогодишње школе Будимир намерава да настави даље школовање. Баш тих дана сврати у Шантићеву вилу код Лазара Дрљаче, познатог академског сликара, пустињака и особењака, уметника који се у Паризу дружио с чувеним Пикасом и портретисао краљицу Јелену, супругу италијанског краља Емануела – кћерку црногорског књаза Николе. Од краља Петра Првог Карађорђевића Лазар Дрљача добио је рукавице с позлаћеним потписом… На Борке је дошао 1930. године и остао до вечног починка 13. јула 1970. године – пуних 40 година. Од све борачке деце једино је Миро могао ући у његов ,,атеље” без најаве. А од старијих људи ,,Доктор” Илија Сарић Шушковић.
,,Лазу сам познавао од малих ногу“, сећао се Миро, „скоро комшија нам. Шантићева вила, гдје је боравио, од наших кућа ни петсто метара. Имао је велико повјерење у оца ми Анђелка, шефа шумског радилишта на Борцима. За 30 година никад се нису препоријечили. Богами је Лазо због неправде за ситницу прекидао са људима – ко љути Крајишник. А наш први комшија Лука Сарић Шушковић „Доктор“ од свих Борчана највише се дружио са Лазом и могао му је свашта рећи, а и он њему узвратити. Тако бисмо често ја и ,,Доктор” диванили са Лазом. Увијек ме звао ,,ти мали Пећинар”.
И тако свратисмо ја и ,,Доктор” код Лазе и тек што смо сјели, а Лазо ће: ,,Ти мали Пећинар, у коју школу ћеш се уписати?“
Ја из прве: „Идем у попове!“
„Који те враг тамо тегли?“, Лазо из прве.
„Па био ми је ђедов стриц поп, па идем и ја“, шалим се.
,,Ма јок, какви попови! Мани се тога. Видиш да ово није њихово вријеме, већ ти иду у шумаре или учитеље. Држи се села и сељака. Никад гладан бити нећеш“, рече Лазо“.
Уместо за попа, Миро оде у Индустријску школу у Зеницу, упоредо изучавајући занат за металоглодача. Тренирао је бокс, џудо и карате. Имао запажене резулате. Враћа се у Коњиц и запошљава у ,,Игману”, војној фабрици. Убрзо одлази на одслужење војног рока у Загреб, у Школу резервних официра – технички смер. Стажирао је у Шибенику, а из ЈНА излази у чину резервног потпоручника. Миро се и даље дружи са Лазаром Дрљачом.
,,Љето, недјеља, ми у Вигињцима беремо трешње. Ја на трешњи кад дође господин Лазо. А неко разлистао сарајевско „Ослобођење”. Преко цијеле стране ,,Смијењен Александар Ранковић, потпредсједник Југославије…“(1. јул 1966. године). Лазо узе новине, чита и на крају каже: ,,Е, нека су га смијенили. Он обични абаџија – потредсједник државе. А мене 1943. замало не затвори у Драганића кући у Језеру. Кад су ме привели они његови скојевци. Спаси ме Моша Пијаде, препознао ме, јер сам прије рата имао изложбе слика у Београду. Они скојевци ме замало не убише због браде коју носим педесет година.“
У лето 1968. године седам дана сам на Борцима, код ујака Анђелка и рођака Нове Шиниковића. Ђед Саво већ у дубокој старости, прегурао 85 годину, још се добро држи, вода ме по шљивику, показује докле је његово. Лепота, пукао поглед од Шантићеве виле, Борачког језера, до Блаца, Бјелимића и Калиновика. Са рођаком Бором проводим време, врсници смо. Миро је на годишњем одмору. Свако вече сијело, код Дома или на нечијем гувну, по оној месечини. Песма, шала, забава. Миро води главну реч.
Недеља ујутро, са ,,Доктором” Луком Шушковићем, ујаковим комшијом, рођаком ми (мајка му Милица је од наших Јаковљевића) и Миром идемо на Шантићеву вилу код Лазара Дрљаче. Нисмо ни пришли вратима ,,Доктор” зове: „Господине Лазо, ево ти иду људи …” Помоли се, зове нас унутра. Чим смо сели, Лазо ме погледа и упита их: ,,Чији вам је ово мали?” ,,Рођак ми од тетке Гоше, удате у Бијелу у Јаковљевиће“, вели Миро. ,,Је ли од оне Цуре, како смо је звали? Сјећам се кад су је ,,украли” Бијељани, пред крај рата. Знаш шта се тада причало и чудило по Борцима: ,,Замисли, четири борачке цуре удадоше се у Бијелу за четнике, а скоро све из партизанских кућа.“ А Тито ушао у Београд и засјео на столицу краља Петра“, рече Лазо. Поче надмуравање ,,Доктора” и Мире с Лазом. Ко је какав човек на Борцима. Е да је то било снимити камером… Ћутим, слушам и уста не отварам. Остали смо ту три дебела сата. Лепо сам се тих дана провео на Борцима, нисам морао сваког дана носити млеко у Коњиц.
Чим се запослио у ,,Игману”, Миро је становао код стрица Трифка, подстанара код Николе Драганића. У ту кућу сам сваки дан улазио, носио млеко ујаку Трифку и брату Шћепи. Ујак, ујна Зора, Божо, мој врсник, Рада, две године млађа. С њима још Миро, па дође и брат му Боро са Борака. Пуна их соба. После годину Боро се пресели у Поље код Никшића, Миро у ,,Игманов” хотел. Ујак доби стан у новоградњи код ,,Изградње“. Млеко сам и даље носио, сваки дан по два литра, 16 километара у оба правца. Све пешке. После ми ујак купи бицикл. Ујаков стан двособан, ту бисмо се често окупљали. Са спрата сиђу Крстиња-Кика, Бранка, кћери Боже Мићевића, и мајка им Анђа. Једна благотворна, изузетна жена, она и ујна Зора као да су сестре. Чим Миро уђе, одмах ми у смех. Он и ујак Трифко причају догодовштине са Борака. Занесем се слушајући их и по два сата касним у поласку кући. А треба изаћи у Бијелу.
У лето 1968. године Миро купи ,,фићу” међу првима на Борцима. Возио је Лазу Дрљачу у Шиштицу да лови рибу. ,,Сједе он поред мене у ауто, нас двојица, па прут избаци кроз прозор и држи у руци, а прашина од макадама по нама. Народ се чуди кад нас угледа. Чим улови двије рибе, вели: „Доста је“. То му је ручак за два дана. Враћамо се, излазимо из кола бијели од прашине“, сећа се Миро.
Лазо ушао у дубоку старост. Пролеће 1970. Једно јутро Анђелко Шиниковић ,,Шеф” сврати да види Лазу. Кад тамо он пао, у бесвесном стању, скоро се смрзнуо од хладноће. У том стигоше Петра Симић, Јела Мићевић, Вељкина жена, и Мујица Хебибовић. Одмах позваше Николу Сарића, поштара, да позове хитну помоћ. Смештен је у коњичку болницу.
,,Чим сам чуо да је болници, идем му у посјету“, вели Миро. „Медицинска сестра је била Катица Аврамовић. Не да никоме да уђе код Лазе јер је он тако наредио. Али кад му је рекла ,,Дошао ти је мали Миро Пећинар”, рече да ме пусти. Питам га шта да му купим. Купи ми само једну малу флашицу рума. Ништа више. Ја у ,,Нон-стопу” купим двије флашице. Чим сам му донио, он ме нападе: ,,Рекао сам ти само један рум и тачка. Враћај то, ако остане овдје, може ми неко украсти.“ Пита ме: ,,Кад си са Борака, виђаш ли ми ,,Доктора” Луку. Поздрави ми га… чим оздравим, ето ме право код њега.“ Међутим, убрзо је умро, 13. јула 1970.
На православну Нову годину, 14. јануара 1970. године, слегао се силан српски народ у град. После службе момци и девојке шетају, старији склапају послове у кафанама. Већ је три по подне, на раскрсници, пред кафаном Боре Милутиновића стојим са рођаком Миром. Снег нападао скоро до колена. И даље провејава, што би Бранко Ћопић рекао: и хоће и неће. У том часу нам приђоше двојица угледних коњичких руководилаца: др Гојко Бјелица, управник Ветеринарске станице, и Момир Куљанин, директор Шумског предузећа ,,Прењ”. Мирини познаници и пријатељи оца му Анђелка. Били смо заједно у сватовима кад се женио Боро, Анђелков млађи син. Тако стали они да пребију коју са Миром, да гледају ту младост, да их жеља мине за некадашњим временима. Миро им добацује: „Гдје сте, другови?“, док ће Гојко: ,,Чујеш, Миро, нестају прави другови и добри руководиоци. Од сад ће се другачије бирати. Ставе те у ерезу – браву (одабрану кадровску листу), окрену кључ (национални) и ако те закачи, оде ти високо, ако те омаши, паде ти дубоко. Е тако ће се од сада бирати руководиоци и народни прваци. Не бира се више по спосбности.“ Било је то време уставних промена, после пада Александра Ранковића. Почетак демонтирања и разбијања Југославије.
Не прођоше ни два месеца, кад 8. марта, на Дан жена, стиже тужна вест. У Ораховици погинули Гојко Бјелица и Момир Куљанин у саобраћајној незгоди. Преживео је Миле Ћећез, њихов пријатељ. Сутрадан величанствена сахрана. Коњиц се опрашта од својих најпознатијих и најугледнијих људи и руководилаца.
А Миро иде својим путем, уживао је кад помогне другима. Знам два-три случаја где је ученике спасио да не падну на годину иако су имали закључене јединице. Никакве награде није тражио нити примао, осим топле речи родитеља: ,,Хвала ти, Миро, дијете си ми спасио”. Рођаку Крсти Кики, који је 1952. остао без шаке леве руке, од бомбе заостале из рата, помогао је да оде у инвалидску пензију. Рођаку Рајку Шиниковићу Шики, дрворезбару промовисао је уметничке радове у Београду.
Помагао је многима да се запосле. Неке је чак бранио од насилника. Већ смо рекли да је у Зеници, у Индустријској школи тренирао бокс, џудо и карате. Вештине тих борилачких спортова није злоупотребљавао. Бранио је слабије од јачих. Остала је упамћена туча у Градској кафани у Коњицу, за Нову годину, крајем шездесетих година. Миро сам против четворице-петорице градских момака, и то жестоких. Туча само рукама, ногама – мушка и витешка. На крају је Миро изашао као победник. Није га више нападао нико. Имао је још једну тучу на Борцима и ту је изашао као победник.
Момчина на гласу
У то време био је момак на гласу. Ишао је са најлепшим девојкама. И ту је уводио „модернизам“ – доводио је девојке очевој кући. У летњим данима ишао би са њима на Борачко језеро. По обичају би свратили кући у Попратне. Ђед Саво у дубокој старости, превалио 85, памћење га помало напушта. И једном приликом Миро довео девојку кући. А ђед ће му: ,,Мој Миро, није ти ова као она прошла. Она ти је била црнка.“ Истину је и рекао. А девојка плану: ,,Кога то још водаш, мајку ти твоју…“ Он се брани: ,,Ма пусти, видиш да ђед лупа…“ На крају се скрасио чим је упознао младу техничарку Злату – коњичку лепотицу. Венчали су се 12. децембра 1970. У срећном браку добили су Наташу и Мирелу. Пола века живели у љубави и слози. Само четири дана недостајала су да у кругу Наташе, Миреле и унука Николе прославе 50 година брака. Злата се упокојила у време епидемије короне 8. децембра 2020. годин
Миро је нашег ђеда Саву сахранио како доликује – на Аранђеловдан 1970. Први је укопан у дрвеном сандуку у гробљу у Поратинама. Исто тако први пут, у том малом гробљу, опело покојнику је служио свштеник Богдан Шешлија, старешина коњичке парохије. Протојереј Неђо Мијановић дуже време није вршио службу због тешке болести.
Исто тако, Миро је организовао сахрану првог комшије Жарка Сарића Шушковића, брата ,,Доктора” Луке, четничког команданта на Борцима у току рата. Није се обазирао да ли ће му неко из власти то замерити. Био је то највећи спровод у то време на Борцима (фебруар 1972. године). У тој поворци било је доста Муслимана из Гакића и околних села. Мене је одредио да носим венац испред ујакове породице. Да подсетим, Жаркова мајка Милица из нашег је братства – Јаковљевића из Бијеле.
Своју родбину, како очеву, тако и мајчину, није заборављао. Код нас, синова од тетке му Гоше, долазио је на славу за Аранђеловдан. Колико пута би се састали Шиниковићи, браћа Миро и Боро, Ново и Крсто и рођак Божо, Трифков. Колико памтим, не знам да ли је иједан Аранђеловдан прошао, а да рођак Крсто Кико, без леве шаке, није са Борака пешке дошао код нас уочи славе. Миро је, пре педесет година, повећао слику бабе нам Глоговчуше, оне што ју је највише ,,прогонио”, и урамљену поклонио родбини. Ваљда да се мало ,,искупи” за несташлуке. Био нам је још један такав. Зет нам Ђуро Шевић из Црвенке, Крајишник из Бихаћког краја. За њим је била Анђа, најмлађа Мирина сестра. Три сина су добили. Раду, Миру и Пају. Паја исти ујак Миро. Е што је тај човек знао женину родбину, боже мој, ма до трећег колена. Кад би поменули мајку ми, увек би рекао: „Покојна тетка Гоша…“ У нас Јаковљевића био је један такав без премца. Славољуб Љубан од стрица Мирка. Дипломирани правник, први факултетлија, рођен у селу. Испред њега је био Ристо Лазаревић са Војном академијом. По доброти и карактеру скоро исти. Љубан је посећивао родбину од Мостара до Баната. Слао новац рођацима у војску и док су студирали. На сваку славу у селу, пуну родбине, долазио иако је био члан Партије.
Кад смо код мајчине родбине, Шиниковићи не само да су познати по томе што су дали првог свештеника у нашем крају, двојицу солунаца, већ и по томе што су се лако делили. Чукунђед нам Видоје имао петорицу синова. Кад се упокојио, браћа се не деле већ за домаћина бирају најмлађег брата Јована. У нашем крају се то није догодило, да се за домаћина куће изабере најмлађи брат и то пети. Један од браће је и поп Стеван. Прође неко време, они се лако поделише. Стеван дође код Јована: ,,Брате, је бих продао оно моје земље”.
,,Продај, брате, ко своје, ја је не могу купити, немам ти пара за онолику земљу“, вели Јован. „Е имаћеш, брате! Моја земља ће остати само Шиниковића и ничија више. А ти, колико имаш, даћеш ми, и прича завршена.“ Тако је и било. Јован купи земљу. Све се завршило у четири ока на реч. Тако смо нас тројица браће Гошиних синова урадили. Пошто је ђед Саво надживео нашу мајку, на оставинској расправи сва тројица смо се одрекли земље у корист ујака. Тоје исто је учинила тетка Митра, мајчина сестра, за Ристом Драгићем, одрекла се дела и поклонила браћи. То је некад тако било, пре педесет година.
Вратимо се Будимиру. Стално смо га звали Миром. После женидбе убрзо је уписао студије на Машинском факултету. Завршио први степен и стекао звање машинског инжењера. Радио у УНИС-овој Творници штанцованих делова и вијака. После отварања ,,Елплина”, фабрике плинских уређаја на Борцима, враћа се у своје село као и многи Борчани. Главни директор је Ратко Мићевић. Село оживи, у школи све више ђака, а била је пред гашењем. Али несрећни грађански рат у Босни и Хереговини заустави напредак, донесе многе погибије и страдања, избеглиштво. Земљу врати педесет година уназад.
Реновирана кућа, прађеда Трифка Шиниковића
Миро с породицом из Коњица сели на Борке у своју кућу, супруга и деца се склањају у Херцег Нови, па у Црвенку код зета Ђуре Шевића. Миро остаје на Борцима три месеца. Помаже народу и војсци. Није му се допала организација и команда и повлачи се к породици, али и даље помаже Ратку Мићевићу, председнику Српске општине Борци, око многих послова и пружања помоћи свом народу на Борцима. Са породицом из Црвенке сели закратко у Тополовац и заустављају се у Барајеву код Београда. Дружи се са Велимиром Вецом Магазином и Ђорђем Мркајићем. А 24. октобра 1994. као избеглице иселише се у Канаду – у град Киченер у покрајини Онтарио. После петнаест дана стиже му тужна вест – погинуо је брат Боро, на Борцима у Војсци Републике Српске.
.
Делили су судбину хиљада избеглица, радили, сналазили се како су знали и умели, у туђем свету, без познавања страног језика. Сви су радили. Миро и супруга му Злата стекли право на пензију. Чак су купили стан у Требињу. Злата се упокоји пре три године. Миро наставља да ради, снује планове да кћеракама Наташи и Мирели и унуку Николи, своме мезимцу, обезбеди безбрижан живот. Купио је чак и плац у Требињу. Али, што кажу, човек снује, бог одлучује. Упокоји се у стану поред унука Николе, у фотељи, само је давпут удахнуо. Што стари кажу: ,,Боже, лијепе смрти”. Занимљиво да је на исти дан, 1. септембра 2010. умро и рођак му од стрица Новица Ново. Увече легао на починак, као и сваке вечери. Ујутро унук Драган, Слађин син, потрчао у собу да деду пробуди. Кад тамо, он се не одазива, већ је у вечном сну..
На крају, поред свега остаје нам да се захвалимо Наташи, Мирели и Николи на свему и што су овај ударац стоички поднели. Издржали су и учинили све да оца и ђеда пребаце у Канаду да почива поред своје супруге Злате. А и они ће им гробове често обилазити. После свега, на оца и мајку се могу поносити, а нама, који смо их познавали, остају у лепом и трајном сећању.
Бескрајна игра са унуком Николом
Била и остала срећна породица. Миро и Злата са Наташом и Мирелом.
……………………………………………………….
САХРАНА ПОКОЈНОГ БУДИМИРА МИРЕ ШИНИКОВИЋА, ОБАВИЋЕ СЕ У СРИЈЕДУ 18. СЕПТЕМБРА (2024) У 13 ЧАСОВА, У ГРАДУ КИЧЕНЕРУ – КАНАДА
……………………………………………………
Сретен Јаковљевић
Извор, Стара Херцеговина
Фогографије, из породичне архиве Мире Шиниковића и аутора текста