Ново на блогу - Сретена Јаковљевића
Битка за истину и спас српских логораша
У ове празничне дане навиру сећања на минуле године и нека друга времена. Тако налетеше и деведесете – ратне године. Године великог страдања и патњи, али и несебичног ентузијазма и хуманизма људи добре воље.
Ко се још сећа људи који су помагали другима у невољи – своме роду и народу? Људи који су у Србији и Црној Гори збрињавали избеглице, рањенике и болеснике са босанско-херцеговачког и хрватског ратишта? Ко се још сећа лекара и медицинских сестара који су их лечили и неговали? Затим људи који су били битку за истину и спас заточених Срба у муслиманско-хрватским логорима? У време када је било немогуће до њих допрети и пружити им помоћ. Зато, истине и историје ради пишем овај текст.
Иако време пролази, остају дела да сведоче о доброчинству и хуманости. Да сведоче о пожртвовању и хуманости људи у ратним болницама, клиничким центрима, Црвеном крсту, Комесаријату за избеглице. И завичајна удружења су им била уз раме. Својим радом предњачило је Удружења Срба из Босне и Херцеговине у Србији, чији је председник био Гојко Ђого, песник.
У оквиру тог Удружења деловао је и Завичајни клуб Коњичана у Београду. Основан је у предвечерје рата у БиХ, 22. фебруара 1992. Председник је био Добривоје Томашевић, инжењер, избеглица из Коњица у Србији у прошлом рату (1941-1945), потпредседник др Миливоје Бјелица, ортопед, секретар Сретен Јаковљевић, новинар, чланови Главног одбора: Мила Ђорђић, пензионер, бивши функционер Црвеног крста Србије, др Миленко Манигодић, адвокат за интелектуалну својину, Ђорђо Вукосав, економиста, Бранко Ћећез, инжењер, Ђорђо Мркајић, инжењер, Спасо Жужа, економиста, др Горан Куљанин, ортопед, Стојанка Ђорђић, академски сликар, Милева Макањић, професор, и Рајко Сарић, професор.
У једном од прошлих текстова писали смо о активностима Клуба на пружању хуманитарне помоћи српском народу на Борцима код Коњица – у тек формираној Српској општини Борци. Затим о прихватању и збрињавању избеглица из нашег краја. Овог пута ћемо говорити о најтежем делу посла – о активностима на пружању помоћи заточеним Србима у муслиманско-хратским логорима: у Коњицу, Тарчину, Грудама…
Прве информације о хапшењу Срба у нашем завичају почеле су стизати крајем априла те 1992. године. Први је ухапшен Ранко Куљанин, мајор ЈНА, мештанин. Затим следе стравичне вести: српски народ масовно бежи из града и околних села, према Борцима и Борачком језеру, српској територији. Беже, чим су пред коњички мотел стигли Хосовци – Прва сплитска добровољачка сатнија. Добровољци хрватске војске. Народ се уплашио да им се не понови 1941. година, година усташких покоља. Почетком маја, за првомајске празнике, пала је прва жртва у коњичком крају – и баш Србин. Пред Српском православном црквом Свети Василије Велики, убијен је Ђорђо Магазин, старац од 74 године, ратни војни инвалид – учесник партизанског покрета. Почела су и групна хапшења Срба, из Идбра и града Коњица, затварани су у Полицијску станицу. Групу ухапшених људи у Челебићима спровели су у Груде – хрватски логор (западна Херцеговина).
У среду, 13. маја 1992. припадници хрватско-муслиманских војних формација у селу Брађани ухапсили су четворицу Срба: Момчила Глигоревића, браћу Зеленовић, Тодора и Новицу и Мирослава Живака. Спровели су их у Челебиће и затворили у војни објекат, који су пре тога припадници хрватско-муслиманске ТО заузели од ЈНА. Тако је тај војни објекат постао први логор за Србе у долини Неретве, а ова четворица Брђанаца први логораши. Од 13. маја до почетка децембра 1992. кроз овај концентрациони логор прошло је више од 700 коњичких Срба, а међу њима је било и жена. Други коњички логор – Спортски центар на Мусали, у граду Коњицу, отворен је 22. маја када су почели догонити Србе са Доњег Села, Церића, Бјеловчине, Виништа, Покојишта… Заузимањем Брадине, 25. маја, хрватско-муслиманске снаге су масовно хапсиле српски народ тог села, одгониле у логоре, а куће им запалили и имовину опљачкали. Мушкарце затворили у логор Челебићи, а жене и децу у Спортску дворану и Средњошколски центар. У Брадини се тада налазило око 700 Срба, међу њима око 100 избеглих из других села. За два дана (26. и 27. маја) у Брадини је убијено 35 људи.
Први убијени логораш, Коњичанин, био је Србин Алекса Јањић из Челебића, убијен у хрватском логору у Грудама 8. маја 1992. Лоше вести су смењивале једна другу, о мучењу и убиствима Срба у логорима. У Челебићима је убијено 26 логораша, у Спортском центру 14. Страшно је било страдање логораша у Спортском центру, на Мусали, 15. јуна 1992. Тада је од граната испаљених са муслиманско-хрватских положаја погинуло 13, а рањено 12 људи, сви из Доњег Села.
Запрепашћујућа вест је стигла о покољу породице Голубовић у граду Коњицу. И поред тога што је исказала лојалност тамошњим хрватско-муслиманским властима, ноћу између 1. и 2. јула 1992. поклана је поред Неретве: Ђуро, професор, инвалид, супруга му Власта, професор, и малолетни им синови: Петар од седам и Павле од пет година. Тако су тужне и непријатне вести смењивале једна другу.
………………..
Чим су стигле прве вести о масовном хапшењу и прогону Срба у коњичком крају, Завичајни клуб Коњичана је своју активност усмерио ка пружању помоћи свом народу. Још почетком маја 1992. успоставили смо контакте са Црвеном крстом СР Југославије и Србије, затим и Мисијом Међународног комитета Црвеног крста у Женеви. Јер једино су његови представници могли доћи у Коњиц. У то тешко време била је то једина и права адреса којој смо се обраћали за помоћ логорашима. Писали смо апеле и Међународном комитету за хуманитарно право у Женеви, политичком и државном руководству СР Југосавије, Србије и Републике Српске. Упознали их са страдањем нашег народа у долини Неретве.
У таквој ситуацији покушали смо утврдити колико је људи остало у окружењу у граду и селима. На простору који под својом контролом држе муслиманско-хрватске снаге. Рађени су спискови целокупног српског становништва за које се претпостављало да су остали у блокади. Са Службом тражења Међународног комитета Црвеног крста постигнут је договор да се први пут примени и направи преседан, да се колективни спискови користе уместо породичних захтева за тражење информација о логорима и лицима чија је судбина непозната. Први спискови преко 2.500 имена уручени су им 1. јуна 1992. После информације да су жене и деца пуштени, урађени су нови спискови само за мушкарце. Те спискове Црвени крст је преко Женеве и Загреба факсом доставио њиховим делегатима у Мостар и Јабланицу да би имали увид у право стање на терену… У прављењу спискова учестовао је велики број Коњичана избеглих у Србију.
У том хуманитарном раду предњачили су руководици Клуба, посебно Мила Ђорђић, дугогодишњи активиста Црвеног крста Србије и Југославије. Почетком осамдесетих година била је помоћник савезног секретара (министра) у Влади Милке Планинц. Учесник партизанског покрета и битака на Нереви и Сутјесци. Имала је богато искуство у сарадњи с Међународним комитетом Црвеног крста у Женеви и другим хуманитарним организацијама. Тако је већ 8. маја 1992. на свечаности у Београду, поводом Дана Црвеног крста, обавестила њиховог делегата (усмено и предајом писма) о тешком положају српског народа у коњичком крају – у граду и околним селима.
Писали смо саопштења медијима – домаћој и светској јавности, и апеле хуманитарним организацијама за помоћ. Већ 26. маја, на дан страдања Срба у Брадини, упућен је апел југословенском Црвеном крсту и Међународном комитета Црвеног крста за помоћ заточеном народу. На исти начин су упознате многе јавне личности као и министри у Влади СР Југославије, Србије. Такође, и министри у Влади Републике Српске (Калинић, Остојић и Суботић). Поводом тих догађаја, представник Међународног комитета Црвеног крста примио је наше активисте 2. јуна.
Такође, 2. јуна ,,Политика” је објавила Апел нашег Завичајног клуба Коњичана да се помогне заточеним Србима у тунелу у Брадини и другим коњичким селима. На основу наших дописа, Министарство спољних послова и Министарство информисања Владе Републике Српске су 4. јуна 1992. упутили ,,Апел светској јавности” и упознали их са злочинима: у Брадини, Пофалићима, Ливну, Оџацима… Обратили се свим хуманитарним организацијама и људима са хуманим осећањима да помогну страдалном народу.
Дан касније ,,Политика” је објавила исповест Жељка Глигоревића о судбини Срба у Брадини. Истог дана ,,Политика” објављује откриће америчког часописа ,,Њујорк тајмс” под насловом ,,Нису само Срби криви”. Тако, први пут после дужег времена ,,Њујорк тајмс” у извештају из Сарајева наводи да нису само Срби криви за оно што се догађа у овој републици, већ да су Хрвати и Муслимани у многим случајевима починили нечувене злочине над српским становништвом, посебно у селима. Цитирамо: ,,Прошле недеље муслиманско-хрватске јединице извеле су ,,операцију масовног чишћења” у шест српских села у близини Сарајева…” Овај угледни амерички часопис наставља:
,,Наиме, кад су представници Уједињених нација тражили да босанска Влада интервенише да се Срби пусте из тунела, одговорено им је после два дана да су пуштени из тунела. Према накнадним налазима у тунелу је било на стотине жена, деце и стараца… Није нам сасвим јасно шта се догодило са несрећницма после пуштања из тунела код Иван Седла у непосредној близини Брадине”. (,,Њујорк тајмс”, пренела ,,Политика” 5. јун 1992. године)
Тих дана иницирали смо и учествовали у изради писма које је Црвени крст Југославије телексом упутио 4. јуна председнику Међународног комитета Црвеног крста Корнелију Самаруги у Женеви. У писму је указано на злочине извршене на подручју Коњица. Гојко Ђого, председник Удружења Срба БиХ, копију тог писма доставио је и команданту Унпрофора у БиХ индијском генералу Сатишу Намбијару.
Почетком јуна представници нашег Клуба су посетили Алексу Буху, министра иностраних послова Владе Републике Српске, министра иностраних послова СР Југославије Владислава Јовановића, Милана Булајића, председника Комисије за ратне злочине и злочине геноцида, савезног министра за здравље, затим директора ,,Политике” Александра Прљу. У том послу много нам је помогла Верица Ђорђић, Милина кћерка, која је тада радила у Кабинету министра иностраних послова СР Југославије Владислава Јовановића.
Пошто су страдања нашег народа настављена упркос многим апелима, Удружење Срба из БиХ, у чијем саставу је деловао и наш Завичајни клуб, затражило је пријем код команданта Унпрофора генерала Сатиша Намбијара. У једночасовном разговору обављеном 20. јуна 1992. године Мила Ђорђић, у име нашег Клуба, информисала је генерала о злочинима у Коњицу. Истовремено су искористили ту прилику и упознали га са злочинима на простору Херцеговине, који су почетком јуна извршени у селима: Пребиловци, Клепци, Тасовчићи, затим са мучењем заточеника у логорима: Груде, Дретељ, Чапљина, Љубушки. Поред писане информације о злочинима у Брадини генералу Намбијару су предате касете о отварању гробнице у Пребиловцима 1991. која је тих дана (јун 1992. године) била минирана и уништена.
На научном саветовању у САНУ ,,Ратни злочини и злочини геноцида 1991-92” (у Београду 7. и 8. августа 1992. године) поднео сам саопштење ,,Нови геноцид над српским народом у коњичком крају”. У материјалу је наведено да је од маја до августа те 1992. убијено и погинуло 150 Срба, у логорима, граду Коњицу и селима која су под контролом муслиманско-хрватске војске. Саопштење је штампано као брошура и преведено је на енглески језик. Преко Министарства спољних послова СР Југославије достављено је Комисији експерата за људска права у Њујорку, образованој према Резолуцији Савета безведности УН. Брошура је допуњена и послата директору Центра за људска права у Женеви као и надлежним органима и институцијама у Србији и Републици Српској. За време тог научног саветовања у САНУ један од двојице Срба изашлих тих дана из логора Челебићи, сведочио о мучењу и страдању заточеника у том логору. Другог дана саветовања, 8. августа, омогућили смо представницима светске организације за заштиту људских права Амнести интернешнал, основана у Лондону 1961. године, да интервјуишу ту двојицу логораша. Сведочили су о догађајима у логору – шта су доживели и видели. Разговор је вођен без нашег присуства, тако је договорено са странцима, да се не би стекао утисак да им било шта сугеришимо.
Крајем августа организовали смо сусрет тројице логораша (из коњичких логора) са организацијом Хелсинки воч (приватна америчка невладина организација за ,,зашититу људских права”). Сведочили су о убиствима Срба у логору, силовању жена, мучењу и другим злочинима. Циљ нам је био да њихову причу и истину чују људи који брину о заштити људских права на међународној сцени.
Наши апели Међународном комитету Црвеног крста завршавали су се с молбом да њихови представници што пре посете логоре: интервјуишу и евидентирају логораше. Да што пре уђу у логоре и олакшају муке логораша. Посета ће их охрабрити да издрже све патње. Увериће их да нису забораљени и да има неко ко брине о њима и њиховим животима. Међутим, друга страна, хрватско-муслиманска команда, у почетку није дозвољавала било какве посете коњичким логорима. Ипак, на крају су попустили. Представници Међународног комитета Црвеног крста ушли су у логор Челебићи 12. августа (1992), а два дана касније и у други логор у Спортској дворани. У оба логора затекли су 420 логораша који су три месеца чамили у тим казаматима. Чињеница је да је до доласка мисије Црвеног крста убијено 40 логораша. После њиховог одласка логорски стражари су претукли затворенике који су давали изјаве представницима Црвеног крста. И поред свега, Црвени крст је пописаним логорашима дао и легитимације – доказ да су евидентирани. Такође, дозвољено им је да преко Међународног Црвеног крста могу да шаљу поруке родбини, и исте од њих примају.
Картон Међународног Црвеног крста – потврда о евидентирању логораша
…………………..
Први извештај мисије Међународног комитета Црвеног крста о посети коњичким логорима добили смо већ 29. августа, факсом из Женеве, као и спискове логораша. Одмах смо обавестили и њихове породице. Спискове смо доставили 3. септембра 1992. Црвеном крсту Српске општине Коњиц на Борцима и Црвеном крсту Републике Српске на Палама.
После посете Црвеног крста услови живота у логору су се ипак почели поправљати. Ниједан логораш више није убијен. А пре њихове посете убијено их је 40. Логорска стража и команда била је свесна да ће одговарати, јер су логораши евидентирани. Нама је управо једини циљ био да се, доласком Црвеног крста, спречи даље убијање заточених људи. Тако је и било. Крајем августа почела су масовнија пуштања затвореника. Вршене су и прве размене, посредством представника Владе Репубике Српске и муслиманско-хратске команде. Било је и дивљих и приватних размена за новац… Рат је то! Логор Челебићи престао је да постоји 9. децембра 1992. Преостали логораши су пребачени у логор Спортски центар на Мусалу.
Једна занимљивост у том муслиманском логору на Мусали једно време заједно су робијали и Срби и Хрвати, а на почетку рата били жестоки непријатељи. Наиме, у сукобу Хрвата и Муслимана у Коњицу, почетком априла 1993. године, муслиманска војска је заробила и притворила више стотина хрватских војника и цивила. Једни су затворени у исту дворану са Србима. Међутим, нису прошли тортуру, мучења и убијања која су Срби доживели. Чим су притворени, посетио их је Међународни комитет Црвеног крста, затим фратри Католичке цркве и ,,Каритас”, њихова хуманитарна организација. По подацима ,Центра за прикупљање података о страдању Хрвата (Сарјево 1997. године) у Коњицу, Јабланци и Тарчину било је затворено 900 особа хрватске националности (око 500 припадника ХВО и око 400 цивила…). Хрвати су у логору задржани до краја септембра и пуштени су. Тако су Срби опет остали сами у том, тада једином логору у Коњицу. Почетком 1994. било их је 105. Неки су у међувремену пуштени – размењени.
Падом српског села Бијела у руке муслиманске војске, 13. септембра 1994. у логор су доведена двојица Срба који су били душевни болесници. Приликом повлачења народа из села њихова родбина и комшије није успела да их пронађу и поведу са собом на Борке. Пречешљавајући село, муслиманска војска их је пронашла и одвела у логор. Доживели су страшна мучења, иако су сви знали да су то тешки психички болесници. Тада се у том логору налазило 85 логораша. Убрзо, 6. октобра 1994. пуштена су 82 логораша. Сви који су од маја 1992 били заточени у логору. Размењени су у Сарајеву за муслиманске војнике. Тако су затвору остала тројица тек притворених – међу њима двојица душевних болесника. И за њих смо писали апеле, – захтевали да се што пре пусте, обзиром на њихово здравствено стање. И поред тога чамили су још шест месеци у логору. Пуштени су тек 23. марта 1995. и размењени у Сарајеву. Тако је од тога дана фактички престао да постоји и други логор у Коњицу. Да подсетимо, у логор Спортски центар у лето 1992. доведена је група Срба из Трнова, после пада околних села у муслиманске руке.
Дакле, наша главна активност је била да урадимо све што је у нашој моћи за спас затворених Срба. Затим, да што тачније и објективније информишемо домаћу и светску јавност о стању људи који чаме у логорима. У томе су нам доста помогла и домаћа средства информисања која су објављивала наша саопштења и апеле. Затим слали смо писма међународним хуманитарним организацијама, Комисији експерата за људска права УН у Њујорку, Амести интернешналу, Хелсинки вочу. Такође, и надлежним органима и институцијама у СР Југославији, Србији и Републици Српској. Све смо чинили да се помогне људима у невољи. С правом се може констатовати да смо успели у том послу. Чињеница је да после посете Међународног Црвеног крста није више убијен ниједан логораш (сем једног случаја после годину дана, који је остао неразјашњен). А за три месеца, од маја до краја јула 1992. године, у логорима су убијена 44 Србина из Коњица. Од тога највише у два коњичка, Челебићима и Спортском центру – 40 људи. Такође, за та три месеца, на подручју коњичке оптине, на територији која је била под контролом хрватско-муслиманских снага, убијена су 153, у 1993. години – 20, а у току 1994. свега шест људи. Укупно је страдало 180 Срба, по доступним подацима.
Са ратним страдањима сва три народа на босанско-херцеговачком ратишту добро су упознати светски моћници – може се слободно рећи креатори разбијања Југославије и изазивања рата на њеном простору. Европске државе, Немачка и Италија, водиле су коло. Међутим, крајем 1992. Америка преузима иницијативу и одлучује о судбина рата и мира у Босни и Херцеговини. Тако је амерички државни секретар Лоренс Иглбергер на министарском скупу Женевске конференције о Југословији 16. децембра 1992. године, најавио листу ратних злочинаца међу којима је навео и команданта логора Челебићи. Истакао је да је у том логору до августа најмање 15 особа претучено на смрт. На крају се потврдило да грађански рат није завршен на бојном пољу, већ у америчкој ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, потписивањем споразума о престанку рата у БиХ, којег су прихватиле све три зараћене стране.
На крају, општи је закључак да је наш Завичајни клуб Коњичана, уз свесрдну подршку и сарадњу Удружења Срба из БиХ у Србији, са председником Гојком Ђогом, дао велики допринос да истина о страдању коњичких Срба допре у јавност. Свој посао смо радили крајње озбиљно, одговорно, коректно и објективно, без ратнохушкачке реторике. То потврћују бројна саопштеља, апели који су објављени у нашим и иностраним медијима. Примера ради, посебно је била запажена брошура ,,Нови геноцид над српским народом у коњичком крају”. Моје саопштење на научном саветовању у САНУ 7. и 8. августа 1992. у Београду. Међутим, убрзо је стигла у Коњиц мимо мога знања, у јеку великих ратних сукоба у пролеће 1993. Касније се сазнало да ју је Србин дао муслиманској страни. Плашили смо се одмазде над Србима у граду. Међутим, лакнуло нам је – нико није страдао. Такође, лакнуло је многим Србима у граду, први пут су сазнали истину ко је све погинуо на српској страни. Познато је да је муслиманско-хрватска пропаганда тај број удесеторостручила.
Брошура је писана коректно, на основу чињеница и без ратног хушкања. Извори су били првог реда. Баш тада су у Комесаријат за избеглице Србије долазили логораши да регулишу свој избеглички статус. Давали су и изјаве о заробљавању и логорима кроз које су прошли. Тада сам користио више тих изјава појединаца и укрштао их, проверавао. Тако сам добио реалнију слику о неком догађају. И противник је то ценио. Наиме, тад је у коњичком логору Спортски центар било још 120 Срба. Приметили су да стражари нешто читају и склањају кад они наиђу. Али брзо су престали да крију и проговорише: ,,Е, сад се све зна, Срби све знају, шта је ко радио!” Чак је командант тог логора позвао једног логораша и распитивао се о аутору брошуре чију копију је држао у рукама. На крају је рекао: ,,Човјече, тај човјек као да је био овдје с вама!” Командaнт се уверио да је писано коректно и истинито, без ратнохушкачке реторике. Лакнуло је логорашима, мало су се комотније осећали, знајући да се шири истина о њиховом заточеништву и страдању. Више логораша је истицало коректно поступање тог команданта према њима.
Писати о логорима, био је изузетно тежак и ризичан посао као и објавити имена убијених Срба и њихових злочинаца у то ратно време. Чак су ми неки Срби замерали: ,,Па шта ти то треба”. А многи се по кафанама излупаше по грудима, кунући се у патриотизам и српство. Невиђено лицемерје. О патриотизму се не казује, већ се он на делу показује! У свом раду сам користио само чњенице, оне су за мене светиња. Е сад, пошто се то многима није свиђало, поведоше хајку против мене. Чак су измишљали и оптуживали ме како пишем да Срби убијају Муслимане. Није ме то погађало, истина је на мојој страни. Што се тиче тадашње српске општине Борци, са Црвеним крстом смо одлично сарађивали. А тако се не би могло рећи за општинско руководство. Многи су се надмено понашали према нашем Удружењу као да су нас они основали. Али кад им нешто затреба, зову, помагај, смести оног рањеника, обиђите тога и тога, пошаљите нам то и то. Мењала су се општинска руководства. Најбољу сарадњу смо имали на почетку са Драганом Скорупом, председником Извршног одбора општине. Био је то велики човек, културан, карактеран, моралан и патриота.
Са војном командом смо имали врло слабе контакте, јер су се тројица из нашег Удружења већ на почетку у мају 1992. одвојила од нас. Они ће наводно сарађивати са општином и војном командом. Никада нам нису поднели неки извештај о свом раду. Али нисмо ни улазили у сукобе са њима. У шали смо их звали ,,одметнути”. Није им одговарао наш стил рада, јер смо радили јавно, по закону и правилима, по договору, са пуно рада и самоодрицања. Једини циљ је био да се помогне своме роду и народу.
Посебна је прича о појединцима. Породице им расуте. Зову са свих страна, са ратишта, из избегличких центара, широм Србије и Црне Горе. Распитују се за родбину. Проверавају ко је убијен, погинуо, рањен. Када ће бити размена логораша. Наши станови су постали телефонске централе. Код мене у Фабрици, у редакцију, десетине људи је дошло да им се помогне. Долазиле су жене с бебама, а треба им наћи смештај… Канцеларија Ђорђа Мркајића, члана нашег Удружења, која се налазила близу Железничке станице, била је право прихватилиште за многе људе у невољи. Тако је наше Удружење током целог рата било адреса за помоћ многим Коњичанима које је ратни вихор растерао и учинио прогнаницима. Нажалост, многи то данас заборавише.
Седиште нашег Удружења је било на Теразијама бр. 3 на осмом спрату. Тачније, у просторијама Удружења Срба из Босне и Херцеговине, чији је председник био Гојко Ђого. Поред просторија имали смо сваку врсту помоћи: од куцања материјала, превођења, архивирања. Ту је била и остала наша главна архива. Тако су радила и друга удружења из Босне и Херцеговине.
Када све саберемо, имамо чиме и да се похвалимо, не само око помоћи своме роду и народу, већ и сарадњом с институцијама Србије и Републике Српске. Потпуна хармонија, као једна добра породица. Зато су нам врата била широм отворена. Већ смо истицали несебичну помоћ Црвеног крста и Удружења Срба БиХ. Немерљив допринос ширењу истине о страдању српског народа у нашем крају дали су Комесаријат за избеглице Србије и Комитет за прикупљање података о ратним злочинима формиран одлуком Владе СР Југославије. И они су прикупљали податке о страдању народа из нашег коњичког краја. Комесаријат за избеглице са тимом истраживача, на челу са др Душицом Бојић, историчарком, још у ратно време, у лето 1995. године, издао је и књигу докумената ,,Страдање Срба у Коњицу и Тарчину”. Рецензенти су били проф. др Милоје Пршић и проф. др Митар Кокољ. Изузетно добро књига која служи многим истраживачима као и читаоцима да боље спознају истину о ратним догађајима у Босни и Херцеговини.
Комитет за прикупљање података о ратним злочинима Владе СР Југославије у свом ,,Деветом извештају о ратним злочинима на подручју Југославије” објавио је документа, изјаве и списак ухапшених и страдалих Срба с подручја општине Коњиц. До сада најтачнији подаци о броју страдалих Срба на муслиманско-хрватској страни, у коњичком крају..
Медији су доста помогли да се спозна истина о страдању нашег народа. Писани су и фељтони у новинама, снимане ТВ и радио-емисије. Снимало се више документарних филмова. Дакле, наша јавност је објективно и на време упозната с ратним страдањима нашег рода и народа. Надамо се да ће, као и до сада, организовано и објективно, младим генерацијама преносити истина о одбрамбено-отаџбинском рату српског народа у Босни и Херцеговини.
И за крај, једна занимљивост коју нисам могао прећутати. У суботу, 24. фебруара 2007. године у Центру Сава у Београду одржана је међународна конференција ,,Челебићи 1992 – ван сваке сумње”. Расправа о логору Челебићи, 15 година након његовог оснивања. Организатори на европском нивоу: Секретаријат Хашког трибунала у Србији, Мисија ОЕБС-а у Србији, Мисија Савета Европе у Србији. Наравно, ту је главни организатор Наташа Кандић, извршна директора Фонда за хуманитарно право. Поред њих седи и Ивана Дулић Марковић, потпредседница странке Г-17 плус, и доскорашња потпредседница Владе Србије. Ту је и Бруно Векарић, заменик главног тужиоца за ратне злочине Србије. Присутно је и седам логораша из Коњица. Позвани су да сведоче о страхотама у логору Челебићи.
Скуп на највећем новоу. Екипа у пуном саставу. Наравно, Наташа Кандић води главну реч. Иста прича коју слушамо годинама. Али сведоци су без трунке бојазни сведочили о оном што су доживели у логору – искрено и емотивно, износећи многе детаље о свом страдању. Многима су натерали сузе на очи. Они су били најсветлија тачка на том скупу. Али организатор саветовања се побринуо да то не буде прича само о српском страдању, доведена је жена из Приједора да исприча причу о страдању Муслимана у логору Трнопоље. (Тема скупа је била само логор Челебићи.) После њене приче Ивана Дулић Марковић се расплакала, што су многи медији пренели. А није баш тако реаговала на приче српских логораша. Улаз на скуп је био строго контролисан – по списку. ,,Провукао” сам се помоћу новинарске легитимације.
Е сад долази главно. Наташа Кандић у свом излагању каже да је први пут за логор Челебићи чула тек на крају рата 1995. и то од новинарке Бранке Јовановић. Е баш га претера. Чиста лаж. Тако се мора рећи, не вреде еуфемизми за такве изјаве. Лаж је лаж. Нисам могао да се суздржим. На изненађење многих из публике, устадох, затражих реч. Дадоше ми микрофон.
Представим се пуним именом и презименом, занимањем, новинар, шеф Информативне службе у Холдинг комапнији ,,21. мај” у Раковици, пуних 20 година, у систему који је запошљавао 5.400 радника. У току грађанског рата у БиХ секретар Завичајног клуба Коњичана у Београду. Да знају ко сам и шта сам. Добро сам упознат са догађајима у нашем завичају – коњичком крају. Почео сам да наводим главне активности нашег Клуба на ширењу истине о логорима и страдању Срба. Само у току 1992. поред домаће јавности, о логорима су упознати Међународни комитет Црвеног крста у Женеви, Међународни комитет за људска права у Женеви, америчке организације за људска права Амнести интернешнал и Хелсинки воч. Амерички ,,Њујорк тајмс” је већ 4. јуна (1992.) писоа о страдњу српског народа у Брадини. Чак је и амерички секретар Иглбергер у децембру те 1992. изјавио да је у логору Челебићи убијено око 15 особа. Наша и светска штампа је томе писала. Сви знали за логоре, од њиховог оснивања, само Наташа Кандић, тек при крају рата. Зато њена изјава да није знала за логоре до краја рата, није истинита и неодржива је. Занимљиво, госпођа Кандић није реаговала на моју дискусију на тој међународној конференцији. Ваљда је истина погодила.
Из пристојности и због важности скупа нисам навео неколико чињеница које потврђују да је Кандићева итекако од почетка рата знала за коњичке логоре као и друге по Херцеговини. Још почетком 1993. долазила је у избеглички колективни центар Забучје на Златибору. Разговарала је са избеглицама. Тако се срела са једним Глигором из Брадине. После њеног одласка, кратко је прокоментарисао: ,,Ма човјече, кажу долазе вам из неке хуманитарне организације, неког хуманитарног права, очекивао сам неку помоћ, поклоне, а она ме пита да ли су нас Караџић и Младић повели у овај рат и због тога се потуцамо као избеглице. Само сам јој рекао: ,,Наш српски народ је кренуо у рат да му се не понови 1941. и страдање од усташа… И не дирај нам наше вође Караџића и Младића…”
Исте године дошла је пред капију Рехабилитационог центра ,,Рудо” у Београду, где су се опроваљали тешки рањеници – ампутирци. На ратишту остали без ногу и руку, понеки и без ока. Чим су обавештени да је пред капијом Наташа Кандић, и да жели да разговара с њима, појурили су са штакама према капији. Инцидент је спречио директор тог Центра др Крсто Врањић, добар лекар и човек, кога су рањеници изузетно ценили и поштовали.
Ово је само део приче о ратним догађајима и нашим активностима за време грађанског рата у Босни и Херцеговини. Овим и завршавам ову дугу, али истиниту причу о страдању нашег рода и народа.
Београд, 14. јануар 2025.
Православна Нова година
СРЕТЕН ЈАКОВЉЕВИЋ