Наша прича
Доктор Бјелица – кољеновић из Ћесима
Данас, у овом сивилу, писати о човеку је велико умеће. Како наћи меру и речи прикладне његовом карактеру? Дилеме нема кад је реч о др Миливоју Бјелици, хирургу ортопеду, Херцеговцу и Коњичанину, који премину пре месец дана. Рођен у познатом братству Бјелица у Ћесиму, под обронцима Раткамена, на тромећи: коњичке, невесињске и мостарске општине. За својих 85 година, делом и хуманошћу исписао је најлепше странице људскости и чојства. А, имало је од кога и да му дође
Бјелице племићи са Цетиња
Породична лоза Бјелица, се развила са Цетиња из тог чувеног црногорског племена. Славе Свету петку. Братство им се ширило на све стране. Илија Бјелица, родоначелник данашњих Бјелица у Ћесиму имао је три сина Панту, Спасоја и Мићу. Досели се из Предиша, са Цетиња, из братства Андрића. у Жељево, у невесињски крај. У нади за бољм животом селе се у Србију, у околину Ужица. И ту нису дуго остали, враћају се у Босну и заустављају се у Високом. Стари Илија, учесник битке на Грахову против Турака, и супруга му Јованка вечно почивају у том крају. И данас тамо постоји њихов споменик са крстом.
Бјелице се опет селе, враћају се у Херцеговину. Из Високог стижу у Челебиће, надомак Коњица. Свештеник Српске цркве Димитрије Јовановић им под закуп издаје црквени хан с механом. Вредни и радни брзо се закућише. Удају им се две сестре: једна за Мирјанића, друга за Мужијевића. У то време пробијала се нова цеста Коњиц – Мостар, новом трасом Коњиц – Челебићи – Острожац – Јабланице и даље за Бијело Поље и Мостар. Напуштена је стара турска џада, друмски пут од Коњица за Мостар, преко Бијеле, Борака, Порима и Бијелог Поља. Народ је кулучио на пробијању цесте. Пуштена је у промет 1868. године. Једног дана дође Турчин у Бјеличину механу. Од Спасоја тражи криглу вина за себе а две за његова коња – да га тако понизи.. Дође до сукоб, севнуше и ножеви. Бјелице нагнаше из Челебића, пешке преко Љубине, Горње Бијеле, Кисера, Липета, Борисавца и зауставише се у Заборанима. У селу саградише колибу и поново се куће. Али их задеси невоља, изгори им колиба и све што су имали у њој. Брат им Панто се призети код Булајића, није имао школе, али је био писмен и познавао је турски и арапски језик чак и писао. Био је и тумач црногорској војсци у бојевима против Турака у Црној Гори и Херцеговини.
Пантина браћа Спасоје и Мићо прелазе у суседно село Ћесим. Нису добродошлицом дочекани од катаолика који су ту имали катуне. Али дође мостарски ага, виђе у њима вредне и отресите људе, додели им половину своје земље. Сложни и радни, редовно плаћају порез и део по део земље откупљују од аге, а један део узурпирају. Брзо стекоше велико богатство. Купују земљу у Главатичеву, поред Неретве и ту куће зидају. Постадоше кулаци, многи мештани су код њих радили на надницу. Најамници су исти дан исплаћивани у натури, роби: кромпиру, кукурузу, житу… Земљу у Главатичеву, у пролеће би само узорали, а надничари: Табаковићи, Подруми и Бахтијари би обрађивали до жетве. И они су добијали свој део после жетве. Задовољни су одлазили од Бјеличних кућа. Те добре односе су дуго задржали.
Јунаци у бунама и устанцима
Бјелице су од давнина познати по јунаштву и чојству. Спасоје Илијин војевао је заједно са оцем и браћом, у бојевима против Турака у Црној Гори и у Херцеговини. Пре 150 година, (1875.) као добровољац стаде под барјак чувене Невесињске пушке у борби против Турака. Колико нам је познато од Коњичана живи се вратише Спасоје у Ћесим а Вуле Симић, Неђин прађед, на Борке. Остала је прича, његових укућана, да је био висок, витак и у свечаниним приликама би облачио црногорско одијело. Није подносио туђинску власт, због тога је често био тужакан и на суду у Коњицу. Умро је у дубокој старости у 99. години. Спасоје се оженио Петраном Петром од Булајића из Заборани. У браку су имали три сина и пет кћери и свих пет поудао. Синови: Божо, Перо и најмлађи Лука, који је погинио 1914. у Великом рату, као мобилсани аусторугарски војник. Божо и Перо преживеше и Други светски рат.
Мирко Бјелица, соколаш, гуслар на двору Карађорђевића
Мирко, најстарији Божин син, крену стопама ђеда Спасоја, устаника Невесињске пушке. Красила га је лепота, витештво и глас уз струне гусала. Народни је гуслар, такмичио се и прва места освајао. Познат широм Херцеговине. Није само певао, већ је и гусле правио. Једне јаворове са грбом двоглавог орла поклонио их краљу на двору Карађорђевића. На двору је гуслао. Хроничар је забележио:
Гуслар пјева краљу, а Дедињем одјекује свирка
Краљица слуша, части и дарује Мирка.
Бољи познаваоци тврде да се Миркове гусле налазе у Музеју Карађорђевића на Опленцу.
Соколаш је у чети Заборани – соколске Жупе Мостар. Још познатији атлетичар. Краљевину Југославију представљао је и на соколском слету у Чешкој. Радо је био виђен гост на многим свечаностима, приредбама и славама многих домаћина. Гуслао је на слави братства Мркајића у Брадини, код побратима Перка Мркајића, познатог гуслара – првака Краљевине Југославије 1936. године.
У предвечерје 1941. године братство Јаковљевићи у Бијелој слави славу Светог Арханђела Михаила. Међу пићарима је и Мирко Бјелица. Дошао на славу код женина тетка, кнеза и газде Трифка, преузетника пилане – извозне фирме ,,Браћа Јаковљевићи”. Гуслао је „Кнежеву вечеру“ коју је певао и на двору краља Александра Карађорђевића. Остале је прича да славске свеће не горе као некад, као да предосјећају несрећу. Пићари и славари то примјећују, не горе им по вољи. Тако браћа Јаковљевићи прославише славу, посљедњи пут заједно. Поделише се, како и доликује, лако и братски, уочи самог рата. Прође рат. Свијеће дослутише несрећу. Десет пићара и славара не дочека ослобођење 1945. Настрадаше од усташа и комуниста. Газду Трифка убише усташе у Јасеновцу ’41, а Мирка Бјелицу комунисти у Драмишеву ’42.
МИРКОВО БЕКСТВО ИЗ УСТАШКОГ ЗАТВОРА
У освит рата 1941. и напада на Југославију Мирко Бјелица је резревиста и мобилисан је 62. пешадијском пуку у Мостару, потом у Чапљини У граду Хрвати нападају војску, пјевају хрватске и усташке пјесме. У војсци издаја и расуло и у Мостару. Резервисти из коњичког краја, се не предају, повлаче се преко Порима и Зијемаља ка Раткамену. И Мирко је с њима Има их око 90.
Чим усташе прогласише НДХ, 10. априла 1941. усташки таборник у Главтичеву постаде Филип Дидић. Прво што уради, посла поруку Божи Бјелици да син му Мирко дође у усташку постају, у супртоном похапсиће му сву фамилију. Баш њега првог траже. Након вијећања са оцем, Мирко одлучи да иде усташком таборнику и тако спаси браћу и рођаке. Чим је ушао у постају затворен је, а потом спроведен у коњички срески затвор. У ћелији затиче угледне Србе, солунце и соколаше. Затвор је у згради бившег среза, данашње градске општине. Једно јутро Мирко замоли стражара, младог и неискусног усташу, да га пусти да у канти донесе воде са чесме. Свако јутро старији затвореници би доносили воду у ћелију. Стражар га пусти. Чим се примаче цести, у три скока претрча улицу и у шуму- уз Вртаљицу
Стигао је у Ћесим, крио се у шуми и пећинама, оцу и мајци се јавио. Усташе га свуда траже. Укућани не признају да су га видели. Било је и помирљивих порука. Чак је један усташа налетио на њега. Мирко га је разоружао, спроведен је у кућу код оца му Боже. Дат му је ручак и пропусница да може слободно преко Борака у Коњиц. Преживео је рат и после ослобођења 1945. писао Бјелицама и захваљивао се за коректан поступак приликом заробљавања и пуштања на слободу.
Али једне ноћи усташки таборник Филип Дидић, са групом усташа изненада дође у Ћесим и ухапси Миркову браћу Милана и Рада. Са собом воде везаног Симата Бована са Чичева. Поведоше их према Заборанима и Луци ка Невесињу. Мирко то прати са даљине Чекао их је Сточи, у једном кланцу, Дуго се нису појављивали. Свратили код Булајића на доручак. Пошто их је дуго чекао изгубио је оријентацију у ком су правцу одведени. Преко Квања у Главатичево или у Луку за Невесиње. Вратио се кући… Међутим усташе су продужиле у правцу Луке и Невесиња. Успут су ухапсили Видоја Вујчића, рођака Бјелица, везане су их тукли, а потом убили.
Мирко припрема освету. Са Васом Килибардом, жандармом из Сељана, Миланом Глоговцем из Драмишева и Анђелком Кујунџићем са Куле припрема ликвидацију Филипа Дидића усташког таборника. Два дана и две ноћи чекали су га у Буковици, на путу Борачко језеро – Главатичево. И дочекали су, у недељу 14. септмембра 1941. Живог су га ухватили и везали, а коња му пустили према Главатичеву, са поруком у бисагама да му се не надају. Одовели су га у Ћесим ђеду Божи и рођацима.. Испитивали га за Милана, Раду, Симата и остале Србе. Тврдио је да су живи и обећао да ће их довести ако га пусте. Мирко му је чак, поверовао и пристао да га пусте Али жандармско око Васе Килибарде је било непогрешиво. Препознао је да Филип лаже и обмањује, и да тако спасе главу. На крају се показало да је Васо био у праву, а бахати усташки таборник, који је одлучивао и животу и смрти многих Срба је стрељан,
Био је то први устанички пуцањ у северној Херцеговини – коњичком срезу, на тромеђи коњичке, невесињске и мостарске општине. Мирко и дружина су акцију извели самоиницијативно, без било чијег знања, а поготову Комунистичке партије. А комунисти су после рата Миркове заслуге додали својој слави.
КОМУНИСТИ С ЛЕЂА УБИШЕ МИРКА БЈЕЛИЦУ
Миркова популарност, након хапшења усташког таборника, из дана у дан је све већа – српски устаници га пореде са косовским јунацима. Али то није по вољи комунистима у Штабу Коњичког партизанског батаљона, који је деловао на том простору, тромеђи, селима коњичке, невесињске и мостарске општине. Штаб батаљона и командни кадар чинили су ,,странци”, углавном мостарци, чланови Комунистичке партије. Мирко је био против политике да ,,странаци” командују јер су мештани Срби чинили преко 70 одсто бораца Батаљона. Против ,,старнаца” били су познати борци и јунаци у батаљону, у првом реду: Васо Килибарда, у Сељанима, Милан Мићевић, на Борцима, Стеван Андрић (Јаковљевић) у Бијелој. Незадовољство прокључа у пролеће 1942. када по наређњу Штаба батаљона почеше убијати угледне Србе, жандарме, кулаке. У Штабу је одлучено де се Бјелица ликивидира – тајном методом, а био је заменик командира партизанске чете у Заборанима.
За време борбе са бјелимићким усташама на Драмишеву 7. априла 1942. уби га с леђа секретар партијске ћелије из његове чете, Мостарац, Србин. Усташе заузимају Марића шталу проналазе мртвог Мирка, одсјецају му главу и односе у Невесиње. Причало се да су је однели Павелићу у Загреб, у јуну 1943. Наиме, тада је поглавник примио усташке прваке из Бјелимића и даривао им вагон кукуруза. С Павелићем су се фотографисали. Усташке новине су објавиле ту фотографију.
Десетак дана после Миркове тајне ликвидације, комунисти убише Васу Килибарду у Главатичеву, а нешто касније, 14. јуна 1942. и Стевана Андрића у Бијелој. Још увек није није утврђен број убијених Срба. кулака ,,петоколонаша”. Помиње се број око 70. Тад су убили и Мустајбега Хаџихусеиновића, трговца из Коњица, који се залагао за сарадњу Срба и муслимана. На почетку устанка 1941., устаницима на Борке је слао со и друге потрепштине. Али, комунисти га оптужише да нагиње на српску страну, да је човек др Исмета Поповца, који већ тада, јавно подржава Равногорски покрет ђенерала Драже Михаиловића.
Да би прикрили свој злочин, Мирково убиство, комунистичке власти после рата осмогодишњој школи у невесињској Луци дадоше име ,,Мирко Бјелица”. То име је носила до почетка седамдесетих година. Тако су и многе партизанске команданте и комесаре, које су ликвидирали тајном методом, прогласили нароним херојима.
Бјелице домаћинска кућа на гласу. Причало се, најбогатији у коњичкој вали, а такмаци су им били Ђогићи из Ситника. У предвечерје Другог светског рата, 1941. у две куће 45 укућана. Код Лазара и Ристе 24, а Боже и Пере 21. Куће домаћина и оџаковића. Стари људи су зборили: ,,Бјелице су могле у подне и у поноћ, дочекати и нахранити чету војске. Куће им поред главног друма Невесиње – Раткамен – Борци – Коњиц. У Ћесиму су имали четири куће и седам штала, исто тако куће и велико имање и у Главатичеву.
У току Другог светског рата кроз Ћесим су пролазиле многе војске, отимале и пљачкале. После ослобођења, 1946. године Лазар Бјелица (партизанска кућа) пред Комисијом за ратне злочине изјави да му је непријатељска војска отерала: 21 говече, два вола, три коња, 90 брава, 250 кг сира… златно налив перо… А од Пере и брата му Боже (ђеда др Миливоја) из четничке куће: три коња, две свиње, 14 говеда, 146 брава, два златна налив пера, 1.500 кг жита, 25 гуњева, 60 пари чарапа, 1500 кг. кромпира. И поред великог ратног страдања и разарања Бјелице развише домаћинлук. Опет су међу првима у том крају.
Ослобођење земље 1945. године Бјелице дочекаше подељене у две војске. Мићина кућа партизанска, Спасојева четничка и највише настрада. Усташе му убише двојицу унука: Милана и Рада, а комунисти тројицу: Мирка, Милоша и Данила. Из партизанске скоро сви одселише, једни у Банат, други се активираше у војсци. Спасојеву УДБ-а не оставља на миру. Данила, поручника ЈВуО, начелника штаба Коњичке четничке бригаде убише 1947. иако се био предао. Потом их протераше у Главатичево. А њихову кућу у Ћесиму претворише у Станицу милиције. У њу су доводили и затварали четничке јатаке, испитивали и тукли.
Занимљиво, за време Битке на Неретви, крајем марта 1943. у Спасојевој и Божиној кући неколико дана је боравио пуковник Бајо Станишић, четнички командант операције у завршним борбама с партизанима од Чичева до Раткамена.
……………..
У народу је остала прича да су Бјелице поред богаства, чувене и по лакој деоби. Делили се без свађа, омраза и тужакања на суду. То је највећа врлина чојства и чврстог карактера једног братства. Спасојеви синови Божо и Перо поделили се 15 година након очеве смрти. Њихова деца сложна као права браћа и сестре. И поред тога што су у им току рата, две куће биле на две стране, млади су се брзо измирише и заборавише ратне трауме.
…………………………….
СПАСОЈЕВИ ПОТОМЦИ – УГЛЕДНИ ВИСОКОШКОЛЦИ
Природном надареношћу и горштачком виспреношћу Бјелице су увеке биле међу, међу најбољим ученицима. Већ смо рекли да су, Рајко и Драго, прва послератна генерација ђака у Главатичеву, за две године завршили четири разреда. То су покушали Миливоје и Михајло али су одбијени. После осмогодишње школе. уписују се у средње школе. Миливоје у медицинску у Сарајеву, а Михајло у техничку Михајло. Старија браћа су већ на факултетима: Рајко на Филозофском, а Драго на Машинском. После средњих школа Миливоје и Михјало су опет заједно. Студирају у Београду, Миливоје медицину, а Михајло машинство. Дипломирају у року. Путеви разилазе Михјало остаје у Београду да ради инжењерске послове у ,,Сутјесци”, Миливоје свој лекарски стаж почиње у Козлуку селу код Зворника.
Занимљиво је да послератна генерација Бјелица завршише високе школе. Треба времена и труда да утврдимо ко је све од Бјелица завршио високе школе.- факултете. Узећемо само први послератну генерацију. И куће ђеда Спасоја (четничке) куће: Рајко професор српско-хрватског језика у коњичкој Гимназији. О њему су матуранти песме певали. Драго машински инжењер, први мештанин инжењер у војној фабрици ,,Игман” у Коњицу, докторанд органиазционих наука. Миливоје лекар, познати хирург ортопед. Михајло машински инжењер, врхунски стручњак у својој области. А најмлађи Љубан живио и радио у Мостару. Из Лазареве (партизанске) куће тројица официри ЈНА и један адвокат. Потомци из обе Бјеличине куће, су завршавали високе школе и факултете и расути по целом свету, али Ћесим не заборављају..
МИЛИВОЈЕ – МИРКОВ ЈЕДИНАЦ, НАДА И УЗДАНИЦА
И тако на крају те комунистичке страховладе у пролеће 1942. Миливоје Бјелица, беба од 13 месеци, остаде без оца Мирка, а био му је јединац, – нада и узданица. Остаде, уз мајку Мару, рођену Вулић у Мјетвинама код Главатичева. Уз ђеда Божу и бабу Тодору од Килибарда из Сељана. После ослобођења земље ђед и баба су га школовали све до завршетка Медицинског факултета у Београду. И добише свог доктора.
Уз топлину ђедовог огњишта одрастао је са својим рођацима. Рајком, Драгом, Михајлом касније и млађаним Љубаном, њиховим сестрама – родицама. Истом љубављу је био окружен са мајчином родбином од Вулића из Мјетвина.. Имала је пет сестара и брата Душана. Као и њиховим синовима, кћерима и зетовима. Као ретко ко, био окружен братском толином свога рода. И он им је истом мером враћао и био им понос.
У основну школу у Главатичеву пошао је 1948. заједно са Михајлом врсником и рођаком. Бјелице – ти мали горштаци били су први и по учењу. Рајко и Драго прва генерације основне школе, као даровити ученици за две године завршише сва четири разреда. То су покушали и Миливоје и Михајло, али се испречи управитељ школе Мустафа Разић: ,,Е, неморете ви Бјелице бити први у свему”. С одличним су завршили четири разреда. Михајлу је ишла добро математика па га је учитељ Разић одредио да држи часове из математике тадашњим милицинерима у Главатичеву, заједно са командиром им.
После завршене основне школе, паузирали су две године. У пети разред кренули тек 1954. када се отворила осмогодишња школа. Завршавају осми разред, али изби проблем. Просветна инспекција у Коњицу не признају им сведочанства, јер су их учили млади Црногорци, без дипломе Учитељске школе. Наређено је да ученици пред комисијом полажу предмете из сва четири разреда, од петог до осмог. Ученици се побунише. Штрајкују око школе. На челу побуне је Миливоје Бјелица. Њих тридесетак опколили Задражни дом и канцеларију председника општине Селима Бубала. Не дају му изаћи из Дома док се не поништи одлука о накнадном полагању. Миливоје је главни преговарач… На крају су попустили и једни и други. Власт је организовала формалне испите и сви су добили сведочанства о завршеној осмогодишњој школи. С данашње дистанце, а пратећи тадашње догађаје, није тешко закључити да је то била прва ђачка побуна (штрајк) у Херцеговини за време тврдог комунизма – 1954. године.
Још један догађај обиљежио је Миливојево дечачко бунтовништво. Познато је да Бјелице славе крсну славу Свету Петку. Миливоје и Михајло тај дан не дођоше у школу. Сутрадан, учитељ Црногорац одмах из прве: ,,Устаните ви Бјелице, зашто јуче нисте били у школи?. Миливоје одбруси: Била нам крсна слава.!
Каква слава, скочи учитељ! Ко вам је то дозволио да останете код куће… Поче велика вика. Учитељ једну, Миливоје две. Наста галама. Миливоје пође према пећи бубњари, да биљом на учитеља. Спречи га рођак Михајло. На томе се све заврши, а на крају године ,,бунтовник” заврши разред с одличним.
Док су паузирали две године између основне и осмогодишње школе, Миливоје и Михајло се прихатише тежачких послова, чувају стоку, ору, копају, жању – ко велики, тек су у 13 години. Ишли су и у Мостар. На чувеној ,,Тепи”, мостарској пијаци, продавали своје производе: кропмир, сир, кајмак, младо масло. Михало се сјећа тих дана.
,,Ја и Миливоје потоваримо пуне араре на коње и правац Мостар, са нама је и отац ми Лазо. Кренули би дан раније и коначили у Бијелом Пољу у Сутини код рођака Миловића. Ујутро смо на пијаци. Имали смо своје муштерије, све би распродали, задовољни се враћали у Ћесим. Од тога смо живели и школовали се”
Још док су ишли у основну школу истицали су се и у другим активностима. Михајло добро гуслао и на школским предбама наступао. Чим је одрастао пред црквом на Борцима о Петровдану, надметао се у бацању камена с рамена. Међу првима је био. И Михајлов отац Лазо је добро гуслао. Преносило се то с кољена на кољено. Миливоју је боље ишла глума. У драмској секцији глумио је Кочићевог јунака Давида Штрпца у драми ,,Јазавац пред судом.” Давали су приредбе у Главатичеву, Бијелој, на Борцима у Спиљанима…
ПРВО ЗАПОСЛЕЊЕ – ЛЕКАР У СЕЛУ КОД ЗВОРНИКА
Миливоје тек свршени лекар, жељан рада и доказивања не бира место стажирања. Тако користи прву шансу за стажирање. Добија посао у Козлуку, у сеоској амбуланти, петнаестак километара од Зворника. После извесног прелази у Дом здравља Зворник. Са њим је и супруга му Дана верни животни сапутник. Рођена Митровић, Славонка из богатог и питомог Набрађа код Ђакова. И она је имал тешко и драматично детињство. Као беба од 17 месеци годину дана, са мајком и родбином, је провела у Јасеновцу – злогласном усташком логору.
По наговору професор Додера прелази у Сарејеву – Хируршку клинику на Кошеву. Са кћеркицом Александром су подстанари – једно време у кући рођака Момчила Андрића са Борака.
Професор Додер је у њему видео младог перспективног лекара и планирао да Бјлелица напредује у струци и да започне професуру на Медицинском факултету у Сарајеву. Међутим, и општа клима у колективу није му гарантовала планирани напредак. Миливоје напушта Сарајево и враћа се у Беогард – 1978., Запошљава се болници, сада Клиничком центру ,,Бежанијска коса” Супруга му Дана се враћа на стари посао – шеф рачуноводства у Председништву омладинске организације Југославије.
ВЕЛИКИ ЧОВЕК И ХУМАНИСТА
У предвечерје грађанског рата у БиХ, ми Коњичани у Београду оснивамо своје удружње – Клуб Коњичана. Председник је инжењер Добривоје Томашевић, из старе градске породице у Коњицу која је стардала од усташа у току рата: отац Милан и стриц Ратомир 1941. А шесторо у Јасеновцу, 1945: мајка Босиљка, сестре, Добрила и Бранислава, баба Милка, баба Ана, и ујак Јово Зотовић. Једини је преживео.
За Томашевићевог заменика, потпредсендика изабран је др Миливоје Бјелица а секретар Клуба Сретен Јаковљевић. Била је то време великог ентузијазма и рада. Основни правац деловања: пружање помоћи своме роду и народу у завичају. Прихватање избеглица, збрињавања рањеника и болесника. Највише пажње с посветило српским логорашима заточеним у муслиманско-хрватским логорима: Челебићи и Мусала. Активности на претек. Саопштењиам преко медија ширили истину о страдању нашег народа. Радили смо тимски, систематично и одогооврно, .
Били су то велики изазови. Почетком 1993. председник Добривоје Томашевић препушта место млађем – председник је др Миливоје Бјелица.. Тон том нашем раду давали су и Мила Ђорђић, активиста Црвеног крста Србије, осмадесетих година, у Влади Милке Планинц, била је помоћник министра за здравље и социјалну политику, затим др Миленко Манигодић, адвокат и писац, Стојанка Ђорђић, академски сликар, Бранко Ћећез инжењер, Ђорђе Мркајић, инжењер. Ђорђо Вукосав, економиста и инжењер.
Нашом активношћу убрзо смо постали прва адреса за многе Коњичане и Херцеговце који долазе из завичаја. Постало смо најзапаженије удружење које је деловало у саству Удружење Срба из Босне и Херцеговине чији је председник био песник Гојко Ђого. Многа садашња завичајна удружења нису тада ни постојала.
Данас, после тридесет и три године време је да о тим ратним догађајима отворено пишемо – то је већ историја. Време је и немилосрдни судија, оно суди и пресуђује о догађајима и личностима. Има она Његошева, „вријеме је мајсторско решето шта је коме даје”“ Оно најбоље просије и смести сваког где треба.
Доктора Миливоја Бјелицу, сместило међу познате и призанте по крактеру и чојству. Хуманисту смести међу најхуманије људе, истинске патриоте, доказне Србе.
Поред свакодневних и одоговрних послова – хирурга ортопеда у Клиничком центру ,,Бежанијска коса” затим у Удружењу Коњичана вршећи своју племениту и хуматарну мисију, стизао је и у Херцеговину да помогне људима. У Ратној болници у Невесињу оперисао је и лечио рањенике и болеснике. Своје чојство је доказао лечећи припаднике друге војске. Тако је у невесињској болници оперисао и лечио Хрвата Јозу Јозића, професора из Коњица, припадника ХВО-а. Тешко је био рањен у сукобу Хрвата и Муслимана, на коњичком ратишту. Српски борци га прихватају и пребацују у Ратну болницу у Невесиње. Миливоје га је оперисао, као и сваког другог пацијента. Баш у то време долазе неки појединци да ,,испитају усташу”. Доктор Бјелица је прозрео њихову намеру. Није дозволио да се рањеник малтретира. Јозић је након излечења, задовољан напустио болницу и размењен за српског логораша код Стоца. Миливоје је одлазио и на Пале, у Ратну болницу, и тадашње седиште руководства Републике Српске.
Да није одвајао људе по вери и нацији сведочи и овај пример, такође, из ратног времена. Беогард је био пун избеглица међу њима велики број Коњичана. Многи се нису активирали у нашем Удружењу, нити смо им то замерали. Свако је имао своју муку и невољу. Међутим, почетком фебруара 1994. они се организују на прикупљању пакета помоћи народу који је остао у граду – Коњицу под контролом муслиманске војске. Прикупили су 370 пакета (5,5 тона). Пакети су намењени за 273 породице, од тога 156 за српске, 82 муслиманске и 35 за хрватске. Акцију су водили Ратко Жужа и Нерма Манасијевић рођена Зебић у Коњицу. Запело им је око превоза пакета до Коњица. Требало је све то папиролошки средити, да иде као роба Црвеног крста. Било је то у време кад је Србија увела ембарго за извоз робе у Републику Српску, због неприхаватња Венс – Овеновог плана о разграничењу БиХ. . Пробле велики како пакеет пребациит до Коњица. Миливоје предложи да им то одрадимо и тако помогнемо том народу. Тако је и било. Све по прописима и закону. Чак смо им обезбедили камион за превоз, из ,,Геосонде”, возач Саво Манигода. Договрено је да организатори обезбеде горово за превоз и дневнице возачу. Дозволе стигле пакети иду као роба Црвеног крста Србије. Сагласнот је дао и министар за трговину у Влади Србије.. Пакети су требали стићи на Борке – Српску општину а потом се транспортују у Коњиц. Са возачем је ишао и њихов човек као пратња. .
Зате четири ратне године наше удружење је настојали смо да у свакој прилици пружимо помоћ свом народу. На Борке возили помоћ Црвеног крста. Прва тура почетком маја 1992. десет тона, од тога девет тона брашна. Последња крајем јануара 1996 у Вишеград – колективни центар где су смештени Коњичани.
Писали смо саопштења медијима – домаћој и светској јавности, и апеле хуманитарним организацијама за помоћ. На исти начин су упознате многе јавне личности као и министри у Влади СР Југославије, Србије.
У августу 1992 смо организовали сусрет петорице логораша (изашлих из коњичких логора) са предтавниицма међунардних хуманитарних органаизација за ,,зашититу људских права” ,,Амнести интернешенел и ,,Хелсинки воч” Логораши су им сведочили су о убиствима Срба у логору, силовању жена, мучењу и другим злочинима. Циљ нам је био да њихову причу и истину чују људи који брину о заштити људских права на међународној сцени.
Наши апели Међународном комитету Црвеног крста завршавали су се с молбом да њихови представници што пре посете логоре: интервјуишу и евидентирају логораше. Да што пре уђу у логоре и олакшају муке логораша. Знали смо да ће их те посета храбрити да издрже све патње. Увериће их да нису забораљени и да има неко ко брине о њима и њиховим животима. Представници Међународног комитета Црвеног крста ушли су у логор Челебићи већ 12. августа (1992), а два дана касније и у други логор у Спортској дворани. У оба логора затекли су 420 логораша који су три месеца чамили у тим казаматима. Чињеница је да је до доласка мисије Црвеног крста убијено 40 логораша, ако рачунамо и оне који су убијани у Брадини приликом заробљавања..
Први извештај мисије Међународног комитета Црвеног крста о посети коњичким логорима добили смо већ 29. августа, факсом из Женеве, као и спискове логораша. Одмах смо обавестили и њихове породице. Спискове смо доставили 3. септембра 1992. Црвеном крсту Српске општине Коњиц на Борцима и Црвеном крсту Републике Српске на Палама.
ВЕЛИКЕ И ХУМАНЕ АКТИВНОСТИ ЗА ПОМОЋ СВОМ НАРОДУ
Седиште нашег Удружења је било на Теразијама бр. 5 на осмом спрату. Тачније, у просторијама Удружења Срба из Босне и Херцеговине, чији је председник био Гојко Ђого. Поред просторија имали смо сваку врсту помоћи: од куцања материјала, превођења, архивирања. Ту је била и остала наша главна архива. Због све те подршке неизмерно смо им захвални.
Када све саберемо, имамо чиме и да се похвалимо, не само око помоћи своме роду и народу, већ и сарадњом с институцијама Србије и Републике Српске. Потпуна хармонија, као једна добра породица. Зато су нам врата била широм отворена. Већ смо истицали несебичну помоћ Црвеног крста Србије и Удружења Срба БиХ.
Медији су доста помогли да се спозна истина о страдању нашег народа. Писани су и фељтони у новинама, снимане ТВ и радио-емисије. Дакле, наша јавност је објективно и на време упозната с ратним страдањима нашег рода и народа. Надамо се да ће, као и до сада, организовано и објективно, младим генерацијама преносити истина о одбрамбено-отаџбинском рату српског народа у Босни и Херцеговини.
…………..
Доктор Бјелица, природно обдарен људскошћу, смиреношћу и горштачком мудрошћу. У тим тешким ратним данима био је на челу нашег Удружења. Било је задовољство радити с њим. Псовке и тешке речи су му биле непознаница. Господствен у свему. Академик и владика за многе данашње јавне личности. Зато је велика част његовој породици: супрузи Дани, кћерки Александри, унуци Милици и унуку Александру што су имали тако јак ослонац у породици и животу.
Од Миливоја се имало шта чути и научити. О њему ће се тек причати и писати. Коњичани се лепо одужише доктору Бугију, легенди, хумансти, лекару који је лечио наш народ на Борцима када је било најпотребније. Дошао лекар из Бугарске да лечи српски народ! Исто тако требало би да се сете ДОКТОРА БЈЕЛИЦЕ како су га многи звали, а посебно рањеници и логораши. Сећам се кад смо у јесен 1993. довезли тројицу рањеника Алексу, Милована и Шаренца у Клинички центар ,,Бежаника коса”. без праве упутнице и потврде о рефундацији трошкова лечња. Чим главна медицинска сестра погледа упутницу, одбруси, ово не важи. Пита ме: ,,Ко ће сносити трошкове?” Правим с енаиван, ,,Па, мени је доктор Бјелица рекао да их превезем и ништа више не знам”. На крају, одмахну руком, прихвати рањенике, и уз осмех добаци: ,,Да знате, није ово приватна клиника доктора Бјелице!”
Колико је само логораша, након изласка из логора дошло у његову ординацију, да се прегледа, добије дијагнозу болести и терапије за лечење. Наравно, све је то радио бесплатно. По некој евиденцији, која није потпуна, око 110 логораша, рањеника, болесника је долазило код њега на лекарски преглед.
Заједно смо обилазили рањенике на ВМА, у Клиничком центру Србије, у клиникама на Бањици, Звездари, у Земуну и другим местима где су лечени наши завичајци. У том обиласку, највише би се задржавали у Рехабилитационом центру ,,Рудо” где су лечни натежи рањеници – ампутирци, људи који су остали без ноге или руке. Колико пута смо затекли те младе момке, и поред тешких рана, како певају момачке песме из Херцеговине. Неки њихови ратни другови ту би и коначили.
Поред др Бугија, велики допринос раду Ратне болнице на Борачком језеру, у којој је лечено и неколико Хрвата припадника ХВО-а, дали су многи лекари који су долазили из многих градова Србије, а нису пореклом из нашег краја. Не заборавимо и доктора стоматологије Данило Живак, Коњичанина, првог управника те ратне болнице. Ту се незаобилане медицинске сестре, затим техничари, возачи, и друго особље.
Прође рат, ДОКТОР опет са својим народом, на многим слављима и свечаностима. Радо је виђен у Херцеговини. Као пензионер са својим Даном у Ћесиму је од Ђурђевдана до Мале Госпојине. Са њима су унучад Милица и Саша. Саша је од пете године зна сваки путељак и стазу у Ћесиму и по Раткамену. Народ сазнао да је доктор у Ћесиму. Навалио, долазе, траже да их прегледа, носе снимке из Дома здравља. Тако је силом прилика отворио летњу ,,орданиацију” у Ћесиму. Општинске власти у Невесињу попрвише пут од Луке до села, доведоше струју пред његову кућу. Да се одуже докотру који лечи и помаже свом народу.
Пре 15 година, у Бијелој код Коњица, мом селу, први пут после службе на гробљу, се организује заједнички ручак – трпеза љубави. Није још то постало традиција. Служба се примиче нико се не јавља. Прихавтим се обавезе да то организујем, и сносим трошкове – у име потомака ђеда нам Луке и оца Ђуре. По старом обичају позовем и госте Бјелице из Ћесима др Миливоја и Михајла, народног гуслара и здравичара Љубана Дуку из Бара код Луке. После службе Љубан одржа такву здравицу која се до тада ретко чула у том гробљу и пред том црквом Свете Недеље. .
ПОСЛЕДЊИ ОПРОШТАЈ ..
На дана последњег опраштаја, пред вечни починак, на Новом гробљу у Београду, 25. јуна, велики народ, иако је паклена врућина. Опело служи свештеник Гардовић, Два говорника. Моја маленкост и Сања Бјелица Шаговновић, његова братаница, новинарка, и председница ,,Просвјете” у Мостару. У свом надахнутом и емотивном говору у име братства Бјелица се захвали за све што је Миливоје за њих чинио и заувек се опрости од свог стрикана:
САЊА БЈЕЛИЦА ШАГОВНОВИЋ: ,,Био је човјек какав се ријетко рађа. Ко је имао среће да га упозна, зна – био је велики. По знању, по срцу, по души. Имао је огроман дар да воли, да разумије, да брине, да лијечи – не само тијела него и душе. Био је оличење честитости, храбрости и достојанства. Прави, стамени и кршни Херцеговац, у души и у крви. Србин у најдубљем смислу – не по форми, него по суштини. У сваком погледу и сваком поступку био је човјек који се не стиди корјена већ их носи као орден.
Испраћамо човјека који није волио тугу, око кога је увијек био смијех, који је зрачио радошћу. Рођен у камену и сунцу Херцеговине, у селу Ћесим, у угледној и часној породици Бјелица која је кроз вијекове била домаћинска и слободарска. Као једногодишњи дјечак остаје без оца Мирка, који је био оличење љепоте, храборсти и борбе за слободу свога народа. Те као такав и данас поштован у свом крају.
Одгојио се уз бабу и дједа који су му усађивали поштење, скромност и снагу, а ту је увијек била и безрезервна љубав мајке Маре. Ране из дјетињства је дубоко носио у себи и баш зато одрастао у човјека, оштрог ума и несцрпне доброте. Иако је његов отац убијен на свиреп начин, у свом срцу никада није имао мржњу, већ напротив љубав за све. У свијету који га није мазио, изборио је своје мјесто честитошћу и радом.
Бог и генетика подари потомству Бјелицма љепоту и високу интелигенцију, а сурови услови у овом планинксом мјесту на обронцима Прења искалише младиће челичне воље.
По завршетку студија у Београду гради каријеру успјешног љекара, хирурга ортопеда и постаје један од најугледнијих и најбољих љекара у Клиничком центру ,,Бежанијска коса”. Његов углед међу колегама и пацијентима био је огроман. Није било човјека који није имао ријечи поштовања за доктора Бјелицу – јер је свакога гледао исто: са пажњом, са поштовањем, са жељом да помогне.
У Београду упознаје супругу Дану, љубав свог живота, своју сапутницу, и мирну луку, највећи ослонац. Била је то она ријетка, исконска љубав која траје кроз све олује, па и ову посљедњу. Сваки поглед, свака ријеч била је пуна уважавања и поштовања. Рођењем кћерке Сандре њихов живот добија пуни смисао, љепоту и срећу. Сандра је била његово све, радост, понос, кућа. У сваком њеном успеху – он је проналазио смисао свога труда. Круна живота су Милица и Саша. – његови унуци и највећа љубав. Кад би говорио о њима, лице би му се озарило. То нису биле само приче поносног дједа – то су биле пјесме. Сваки дан њиховог дјетињства и одрастања, сваки корак пратио с пажњом и био подршка.
Београд му је био дом, али душа је увијек била у Херцеговини. У тешким ратним временима када су многи гледали да се склоне, он је на све начине само гледао како да помогне рањеној Херцеговини. У Београду је са земљацима прикупљао помоћ, дочекивао избјегле и рањене. У јеку рата, ризикујући свој живот, дошао је у Ратну болницу у Невесиње и био једини спас за најтеже рањенике. Народ Херцеговине и борци Невесињске бригаде и Друге лаке пјешадијске бригаде са Борака никада му то нису и неће заборавити. И у најтежим данима био је огромна подршка за свој народ и свој крај.
И мени самој која сам у посљедњем рату, као мала дјевојчица, остала без оца, био је подршка и свјетионик, а вјерујем и многима овдје. Његове шале, топле и мудре, биле су заклон од туге. Говорио је да ће доћи дан када ће и сирочад осјетити сунце – и био је у праву.
Био је чувар нашег огњишта, нашег Ћесима, окупљао, његовао сјећања на претке, није дао да се пламен угаси упркос бурама и олујама, ратовима и страдњима.
Никада није заборавио ко је. Никада се није одрекао својих корјена. Напротив – чувао их је као светињу. И ма колико високо стизао, а стигао је далеко – до титуле доктора, до поштовања читаве заједнице – увијек је остао онај исти честити Србин Херцеговац, човјек из народа, човјек од ријечи. Код њега није било глуме, лажи, преваре. Био је аутентичан и свој. И управо у томе је и највећа вриједност сваког човјека
Могао је љетовати било гдје у свијету, путовати било гдје, али увијек је налазио вријеме које ће провести у Ћесиму. Ту је лијечио душу и себи и свима око себе. Свима нама остаће у најљепшим сјећањима љета проведена заједно у нашем бајковитом селу, радне акције на уређивању кућа, гробља, водовода, дружења и приче које су ткале нити везујући срце за породицу и свој крај.
Људи из свих крајева Херцеговине још од марта мјесеца распитивали су се када ће њихов драги доктор. У њега су имали неизмјерно повјерење, а стизали су из свих крајева, без обзира на вјеру и нацију. Чекали су да их прегледа, да их саслуша, да их загрли. У његовом присуству, и сељак и господин били су једнаки – јер пред његовим срцем нико није био већи или мањи. Сви су били људи.
Драги стрико, твоја Херцеговина данас тугује за тобом, као и ми твоја породица. Донијели смо ти грумен твоје херцеговачке земље, твога Ћесима, који су неизмјерно волио, да те покрије, да у вјечност понесеш мирис завичаја са собом.
Хвала ти за огромну љубав и пажњу, за све што си учинио за нас, а било је много тога. Хвала ти што си на сучинио поносним
Почивај у миру, добри наш. Покој твојој доброј души.
ДАР БЈЕЛИЦАМА
И ова беседа о Миливоју Бјелици и не само о њему мој је дар њиховом братству. О Бјелицама сам чуо лепе приче пре 60 година. Никакав род нисмо. Са њима се дружим више од 40 лета и никада ружне речи. Дружили се и у кафани. Позната су та дружења, свако своју причу, помало трача и оговарања зависи с ким седиш. Али, са Бјелицама није било тако. С њима сам свиђао и послове и то врло озбиљне и никад речи прекора. Прво са Рајком, професором. Водили смо организацију око оснивања СКПД ,,Просвјета” у Коњицу. Као врхунски интелектуалац по свим критеријумима место председника му је припадало. Међутим, замолио ме да се тога посла прихватим, имајући у виду климу која је владала деведесетих година, а он у просвети ради. Основали смо је Савиндан 1991. А на Видовдан те године одржали први јавни парастос, од 1945. страдлим страдали Србима у Другом светском рату. Задовљство је било радити с њим. Исто тако и Драгом Бјелицом, машинским инжењером, докторандом организације рада, аутором више књига које сам штампао као директор штампарије ДМБ Графика. О доктору Миливоју је све речено. У нашој сарадњи никад повишеног тона. Ту је Михајло, брат им, машински инжењер, гуслар, тих ненаметљив и надасве скроман човјек. Али и други из тог братства с којима сам контактирао истог су кова, не оговарају једни друге, братски се поштују. Бјелице из дна каце. Толико им од моје маленкости.
СРЕТЕН ЈАКОВЉЕВИЋ
Извор, Стара Херцеговина
Фотографије из породичнe архивe братства Бјелица