На данашњи дан, у недељу 27. јула 1975 године, свечано је отворен Омладински дом, у херцеговачком селу Бијела код Коњица. Грађен добровољним радом и слогом младих и старијих мештана три села, Горња Бијела, Младешковићи и Јошаница. Близу 1.100 становника. Све три националности, Срба и Хрвата подједнако (око 40 одсто) Муслимана 20 одсто. Села бурне прошлости, у току Другог светског рата комшије су углавном били на супротним странама.
Да подсетимо, само су четворица мештана, из рата 1945. изашли као партизани из сва три села.. Из Бијеле ( Младешковића) је био и посљедњи четнички одметник у Југославији, поручник Михајло Ненадић, командант Таковске четничке бригаде, затим командант Летеће бригаде, Првог равногорског корпуса под командом капетана Звонка Вучковића…. Након 12 -годишњег скривања, у свом крају, предат је УДБ-и 13. септембра 1957. Годину дана после његоовг хапшења у селу су ухпашена седморица Срба, његових јатака , одлежали су по годину у затвору. Ненадић је прво осуђен на 12 година колико се крио, Није био оптужен за ратне злочине. После жалбе казна му је смањена на 9 година, Колико се зна одлежао је седам година, а потом емигрирао у Америку – Чикаго. Занимљиво, у том селу је било још одметника, усташки одметници су виђани до 1962. године.
Е сад, у таквом селу, изабран сам за председника Омладинске организације, почетком марта 1974. године, петнаестак дана касније и за председника Одбора за изградњу Омладинског дома. А нисам био члан Савеза комуниста, иако сам већ ушао у 25 -ту годину. Примљен сам касније, на наговор мог познаника Момчила, бившег члана Општинског комитета СК. Тада ми вели: ,,Шта је? Шта чекаш, што не улазиш у Партију. Није ни она, оно што је некад била, сада се у њу улази као у трамвај. Станицу две док оствариш циљ. Ако овако наставиш, почеће сумњати у те – водиш акцију, а нећеш у Партију.
Омладински дом завршисмо слогом и добровољним радом омладине и старијих мештана. Пројекат је бесплатно урадио Сејо Хаџић из познате градске породице. Као вођи те акције много ми је помогла и ,,лична карта”, оно што кажу, очево име и презиме – кољеновићи. Због тога сам имао велику подршку у селу. И отац ми је водио многе акције, никада није био у Партији напротив, веран цркви, одан краљу, Умро је као члан Црквеног одбора Коњичке парохије.
Радна акција – мај 1974.
Познати неимар Бошко Андрић – добровољно радио и подржао акцију омладине
Зидар Петко Јаковљевић, први слева, други аутор, трећи Милан Јаковљевић
Душан Гркавац, Герман, Требињац – познати зидар, до њега десно Жарко Јаковљевић и Мујо Крњић
Мај 1974. – мој први интервју за сарајевско ,,Ослобођење“, у сеоској продавници. Новинар Етхем Баџак
Радна акција
Митар Јањић и Игњат Драгић
Зидар Златан Видачковић
Радна акција
Душан Јаковљевић и Ибро Крњић
Дошли и старији да помогну својој дјеци. Мало шале, док дружина одмара Пашан Пајић и даље ради. (крајњи десно)
Мејра Рамић и Стана Лазаревић
1. децембар 1974, акција покривања Дома – 72 учесника. Циглу за кров зарадили смо радном акцијом. Председник општине Боро Куљанин, нам обећа циглу са крова, са чувене кафане ,,Тексас“ у Старом граду. С тим да порушимо кафану јер на том месту треба да се гради управна зграда ,,Изградње“. Радном акцијом скинемо циглу, а погодимо да се Савом Јањићем из Бијеле, да он поруши кафану и дрвенарију искористи за своје потребе. Тако је и био.
Прењ, Борашница, – у јуну 1975. организовали смо велику акцију на брању лековитог биља. Од зарађеног новца платили комплетну дрвенарију и радове на набацивање фасаде као и израду унутрашњих просторија. Ти радови су погађани јавном лицитацијом, пред Домом, па ко да повољније услове. – буде јефтинији. Лицитација је вршена пред десетак људи.
Недеља, 27. јул 1975 – Дан свечаног отварања Дома. Најмлађи у првим редовима. Нико од њих у пионирској марами.
Мехо Пајић, из Бијеле, члан Организационг одбора отвара свечаност
Влатко Лазаревић, носилац, Партизанске споменице 1941″, једини првоборац из села, говори на народном збору
Сретен Јаковљевић, председник Одбора за изградњу Дома, подноси извештај о трошковима и урађеним пословима. Истиче заслужне појединце, као и многе организације из Коњица.
Општински функционери и мештани…
Слегло се село – и старо и младо
Девојке у народним ношњама
Анђа Божић и Јелена Вулић
Награда неимару Бошку Андрићу, једном од најбољих зидара у селу. Први је добровољно дошао на радну акцију. Тако повукао све остале. Нисам се обазирао на то што је у току рата био командант четничког батаљона. У устанку 1941. командир вода и чете у партизанском батаљону на Блацима. Од јуна 1942. прелази у четнике и постаје командант батаљона. До краја рата остао веран краљу и Дражи. Предао се тек 1947. и одмах пуштен. Није суђен, амнестиран је, – није оптуживан за ратне злочине. Истина је, кад сам Бошка предлагао за награду нисам се ни консултовао у Комитету. Да јесам не би је добио. Захвалницу прима пред општинским функционерима и шефом УДБ-е 1947. којем се тада предао.
Петко Јаковљевић зидар, велики радник. У свим акцијма које смо водили у селу: Омладински дом, асфалтирање пута, реконструкција електричне мреже, пут до православног и муслиманског гробља, највише је дао добровољних дневница.
Тодор Вулић, (лево) истакнути омладинац на радним акцијама, на изградњи Дома.
Свечано отварање Дома. Влатко Лазаревић, пресеца свечану врпцу. Слева надесно. Вучко Шиниковић, председник СУБНОР-а, Сретен Јаковљевић, Мејра Рамић, Ибрахим Вајзовић Брацо, секретар Општинског комитета СК, Мирослав Јуришић, председник Општинске конференције ССРН-а, Боро Куљанин, председник Општине, Влатко Лазаревић и Бошко Андрића иза њега.
Омладински дом – три просторије, сала за 250 седишта
