Подсећање
После четрдесет година са београдским дамама – подсећање на долазак Херцеговца у Београд
Почетком фeбруара 1985. конкуришем за посао у Београду – предузеће ,,Давид Пајић Дака” прозвођач лифтова. Радно место самостални референт за правне и самуправне послове. Рад на одређено време, годину дана, до повратка правнице са породиљског одсуства. Услови конкурса: дипл. правник и дипл. политиколог. Kao политиколог конкуришем на чисто правничке послове. Свестан сам да ту немам шансе. Обавезан је квалификациони тест – провера знања, јер им је требао човек с радним искуством. Идем па шта буде? Завршимо тестирање, вратим се у Коњиц. После десетак дана зову из кадровске службе: ,,Примљени сте, дођите на посао у року седам дана” Велико и пријатно изненађење. Тада сам радио у УНИС-овој творници ТАДИВ у Коњицу, као самостални референт за информисње – уредник фабричког Билтена.
У Београду сам, такорећи трећи пут. Предузеће ,,Давид Пајић Дака”, на Дорћолу, познати прозивођач лифтова у Југославији, 3.200 запослених. Радио лифтове за ВМА, Конгресни центар Сава… Причају да су крајем седамдесетих година имали највеће плате у Старом Граду. У правној служби све жене, једини мушкарац међу њима. Изузетно ме лепо примише. Па ипак, једна од њих Љиља Јовић, уводећи ме у посао ми каже: ,,Колега шта вам год није јасно слободно се мени обратите радо ћу вам помоћи… Присуствујем седници Радничког савета. Жучне расправе, често су ми се обраћали: ,,дајте, ви прваниче то објасните”.. Желудац ми се преврће – ја правник.. Сналазим се: ,,Ви знате да сам тек дошао у ваше предузеће, ни правилнике нисам добро проучио, а што се тиче вашег питања добићете стручни одговор на наредној седници” тако се извукох. После је ишло лакше.
У међувремену сам конкурисао за шефа Информативне службе у СОУР-у ,,21. мај” у Раковици – познатој фабрици ауто-мотора. Прођем психо-тест, рађен по америчком систему. Било је више врста тестова, зависно од врсте занимања. Такође, посебан за руководиоце. Прошло скоро два месеца не јављају, нити зову. Кад почетком маја стиже телеграм примљени сте на посао. Пресрећан, добих посао у својој струци и на неодређено време, у тако познатој југословенској фирми. Мало ми је нелагодно што напуштам ,,Даку” после два и по месеца. Изузетно, лепо су ме лепо испратили. На растанку с колегиницама, Љиља Јовић ми приђе: Сретене, знаш ли како си примљен.
– Откуд знам?
– Е, овако је то било. Прегледамо ваше радове са тестирања. Ја сам председник комисије за пријем. У једном моменту Миша шеф правне службе каже: ,,Видите, овај неки Јаковљевић најбоље урадио рад. Узмем да погледам, кад гори испод твог имена пише дипломирани политиколог. Ја из прве, овај човек да се прими или ћемо поновити конкурс”. Тако сам примљен. Али сазнадох, да је Љиља дипломирани поликолог. Радила је правничке послове, то годинама и веома успешно. Драго ми је што ме таква жена примила на посао. Још кад ми рече да је рођена Београђанка, што кажу седмо колено. Тако је беогардска дама увела у Београд једног Херцеговца. Манире даме задржала је и до данашњих дана. Такве су биле и њене сарадница, Лепа, Славица, Сека… Одласком из ,,Даке” везе су се постепено губиле, и ево након четрдесет година се некако пронађосмо и окуписмо.
У Коњицу сам многе изненадио тако брзим преласком у Београд. Али ме пријатно изненадише сарадници у управи моје радне организације ТАДИВ, УНИС-ове творнце аутомобилских дијелова и вијака. Припреме ми и свечани испраћај. Чак је мој другар Звонко Пека, социјални радник ишао у Сарајево да ми купи комплет налив-пера. А Халил Гагула, шеф правне службе познату дрворезбарску кутију ,,Рекорд Мулић”. Приреде и свечани ручак. Говор одржа Недим Рибић, чан Пословодног одобра за правне и кадровске послове. Испраћај изнад свих очекивања. Била је то једна здрава средина и добро организована. Та осећања ме и данас држе.
За месец дана и супруга је добила посао. Тад смо од пријатеља из Беогарда обавештени да лист ,,Борба”, београдско издање, свакодевно објављује конкурсе за слободна радна места у Београду. Конкурисали смо на дведесетак конкурса. И на крају исплатило се.
Е, све је то било лепо, али после месец два у Коњицу пође прича, како нас је нека српска организација пребацила у Београд. И то из уста двојице Срба, функционера. Један је чак делио правду у граду. Чиста измишљотона. Тешка оптужба, да не може бити тежа. ,,Оптужба”, баш у време кад се још увек певало о братству и јединству. Велика лаж и српска завист.
Е сад, та лаж ме нагнала да кажем истину о преласку у Београд. Баш у то време требао сам добити посао у Сарајеву у заједничким службама УНИС-а, великог босанско-херцеговачког гиганта од 55.000 запослених. Наиме, четири година сам био члан кадровске комисије у централи УНИС-а у Сарајеву. После дугог познанства и коректног рада, обећали су ми да ће ме примити, чим се укаже прво слободно место у заједничким сужбама УНИС-а. Али, неколико месеци пре тога, добих позив за седницу кадровске комисије. Баш тих дана, пред управном зградом ,,Игмана”, сретох се са Спасом Куљанином, једним од директора у ,,Игману”. Истине ради, до тада ме није ни примећивао. Стадосмо, одмах поче причу о неким неправдама, баш ме то изненадило. На крају ми рече да дођем у канцеларију код директора ;Игмана”, има неки материјал за кадровску комисију. Тада сам радио у ТАДИВ-у – другој радној организацији. А, члан кадровске комисије био сам испред УНИС-ових творница у Коњицу.
Сутрадан ми дадоше писмо за кадровску комисију – да се стави на дневни ред. Погледам мало ме изненади садржај писма. Наиме, ради се и именовању представника УНИС-а у Чикагу. Видим да ови из ,,Игмана” гурају Спасу Куљанина. А у материјалима које сам добио за седницу предложен је други човек. Сумњиво ми што тај предлог иде ван уобичајене процедуре. Двоумио сам се, да то одрадим, али ту је била и Милена Ђукић финансијски директор ,,Игмана”. Не могу заборавити кад је на састанку код председника општине Јосипа Стенека помогла да се заврши асфалитирање пута у Бијелој. Наиме, тад је Стенек на једном састанку директора већих предузећа предложио: ,,Дајте да помогнемео Сретену да заврши тај посао, који успјешно води, сложно међу сва три народа”. Тако и би, Милена обећа да ће ,,Игман” уплатити 500.000 нових динара, с тим да месна заједници среди простор око Стрелишта, њиховог објекта у Бијелој.
Састанак је кадровске комисије УНИС-а у Сарајеву. Председник је Хајрудин Ђулбић помоћник генералног директора Абаза Дероње. Изузетно моћан и утицајан човек. Био је и секретар Градског комитета СК Сарајева и члан ЦК БиХ. Предлажем да се у дневни ред уврсти и ,,моје писмо”. И прочитах га. Наста тајац! Откуд сад то, кад имамо предлог који човек иде за Чикаго. Спасо Куљанин није у био предложен од руководства УНИС-а. Ћулбић плану: ,,Какав је ово начин да се мимо утврђеног дневног реда предлаже допуна и то баш о кључном питању”. Нисам то прећутао.. ,,Молим вас председниче, стално вас слушамо и гласамо како ви предложите, можемо ли и ми нешто предложити…” На крају скидоше ту тачку с дневног реда. Ипак, уважили су мој предлог. Именовање представника у Чикаго одложено је за наредну седницу. А могли су једноставно да гласају, усвоје предлог служби, без мог гласа. Није ми баш било пријатно, али одржао сам дату реч да ћу то ,,писмо” прочитати на комисији. Е сад моја мука, оно најбитније. Састанак се завршава, прилази ми Чикић директор заједничких служби: ,,Сретене, заборави на оно радно мјесто у нашој служби….” Тако је било. А ја већ припремао терен за прелазак. На наговор једног Енвера, чак сам уписао ванредно и Правни факлутет, и признали ми пет испита. Мада сам имао намеру да ванредно студирам историју на Филозофском факултету. ,,Ма, лакше ћеш се са Правног пребацити на Филозофски” вели ми он. На крају, тако пропаде прилика да пређем у Сарајево, где сам завршио и Факултет политичких наука, а Спасо оде у Чикаго.
Мојим преласком у Београд, некима проради и српска завист, нарочито после издавања моје прве књиге ,,Отргнути од заборава”, и то од поједних ,,угледних” Срба. Један бивпи директор ми је замерио што сам објавио име човека који је 1941. године као усташа отерао му ђеда са још 20 Срба из села. Стекао сам утисак да му је то теже пало, него што му се ђед никада није вратио. А требало је храбрости и у књизи објавити и погинуле четнике поред Срба убијених од усташа и погинулих у партизанима! Било је то у предвечерје грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Што се тиче те књиге имало сам неприлика и око њене промоције. Књигу је издала СПКД ,,Просвјета”, основана на Савиндан 1991. у Коњицу. Планирано је да се на Видовдан те године одржи њена промоција, баш на 40 – годишњицу великог усташког покоља Срба у Херцеговини, уочи Видовдана 1941. Била је прилика да се први пут у Коњицу, после ослобођења 1945, одржи јавни парастос тим великомученицима. Велики скуп. Све договорено, Просвјета је организатор те комеморације. Формиран је и Одбор за ту прилику, у њему велики број преживелих сведока. План је да се у цркви Светог Василија Великог одржи парастос, а потом у Друштевном дому у Коњицу – академија посвећена страдању нашег народа. Али, неколико дана пред парастос стиже порука да старешина коњичке епархије, предлаже да се то одгоди за неки дан после Петровдана, да не буде за Видовдан. Велико изненађење. Питам зашто, који је разлог? Одговор стиже: ,,Па незгодно је, увелико је био Петровски пост па свештеници који дођу из Херцеговине неће бити право угошћени.. Чудно објашење… Као председник Просвјете реагујем, ако Црква то неће, ми ћемо у Друштвеном дому организовати свечану академију на којој ће присуствовати и проф. др Милан Булајић, тада познати историчар о усташком геноциду. Наравно, овај разгоор се водио у ужем кругу и јавност није била упозната. Ипак, на крају старешина је прихватио наш програм. На Видовдан у пуној цркви и црквеној порти слегао се силан народ. Шесторица свештеника служила литургију. После подне свечана академија у Друштвеном дому, преко 400 посетилаца.. Прустни гости, свештеници, затим др Милан Булајић. Програм изврстан уз рецитацију Наташе Ћећез (,,Јама на Иван планини) и гусле нашег познатог гуслара Косте Плакаловића и беседу Милана Булајића. … И ручак је био организован. Приредио га је домаћин Милан Аврамовић, Пећинар, о свом трошку, у свом ресторану, ,,Миланова пећина”. Све је изврсно протекло. Сви угошћени и задовољни. Тако смо се на тај начин, колико толико, одужили нашим великомученицима који страдаше од усташког геноцида. Па ипак, на крају сам пошао са помешаним осећањем. Била је то још једна опомена да многи о патриотизму више зборе него што га делом доказују.
Било је то у предвечерје грађанског рата у Босни и Херцеговини. У Хрватској се увелико пуца. Дође време да свако ко држи пушку има и закон у својим рукама. Почеше главе летети ко печурке… Некако у то време плете се једна оптужба на мој рачун, наравно од утицајних појединаца, на супротној муслиманско-хравтској страни. Измишљотине, али стара је изрека нигде се више не лаже као пред изборе, после лова и у рату. Једна особа ми приписа да сам пре десет година (1981.) завадио Србе и Муслимане у мом селу.. Оптужба још тежа од оне прве да ме ,,српска организација” пребацила у Београд… Чиста измишљотина. Ево доказа.
Е, баш у то време, кад ми приписаше то ,,дело”, (1981.) завршио сам акције на препороду села. Добио сам највећа признања за успешан петогододишњи рад и стотине дана, а не сати, датих водећи акције у три села Бијела, Младешковићи и Јошаница. У три села, све три националности са око 1.000 становника. Као председник Одбора за изградњу и одборник (делегат) у Скупшини општине, водио сам акције на изградњи Омладинског дома, асфалтирање пута у дужини пет километара, игралишта, затим изградња два моста преко ријечице Бијеле, пет мостића преко поточића, проширење пута према српском и муслиманском гробљу. И на крају круна свега: реконструкција елекрто мреже у селу уместо двофазне уведена је трофазна струја. Мештани презадовољни. Све је то рађено слогом и самоодрицањем, самодоприносом и добровољним радом сва три народа. Да подсетим на референдуму за асфлатирање пута 90 одсто мештана се изјаснило да им се од плате одбија пет одсто за три године… У Херцеговини ни једно село, тако брзо није препорођено, за пет шест година. За тај рад и постигнуте успехе сам добио највеће општинско признање ,,Похвалу Трећи март” и одликован Медаљом рада од председника државе. Најавеће признање ми је било што су ми мештани веровали и подржавали ме у сваком послу. Није било тужакања по суду, нити спорова било какве врсте.
Е, баш у то време кад сам завршавао послове и добијао награде, почетком осамдесетих година дошло до спора у селу због водовода. Занимљиво, у та три села било преко 70 извора воде. Сваки засеок је водио воду о свом трошку. Тако да те активности нису ишле преко Месне заједнице. Међутим, настао је један спор око извора за воду. Наиме, Јаковљевићи (Срби) Пајићи и Рамићи (Муслимани) кренули у кацију да заједно доведу воду. Било их је око 60. Кренули сложно. Међутим ту кацију је покушала да омете мања група од десетак људи већином Срби, који су раније довели воду са другог извора. Прорадила завист, где одведоше тако велику воду, а могла је млин гонити. А Јаковљевићи су пре 100 година са тог извора прокопали канал (јаз) дужине 2 км, да ,,топе” наводњавају своје имање. И Пајићи су имали свој јаз.
Али, настао је велики спор. Чак је и милиција интервенисала. Понављам, све је то ишло мимо месне заједнице. Ипак, на крају се све завршило како је и почело. Јаковљевићи, Пајићи и Рамићи сложно изградили водовод који и данас функцинише. Никавог спора није било између њих. И оно дете које се тада радило и одрастало чуло је причу од својих очева како су пре 50 година воду довели заједно Јаковљевић – Срби, и Пајићи и Рамићи – Муслимани. Истина је као и вода увек нађе свој пут и исплива на видело. Али, некоме је требало да ме оптужи, пошто нису имали ничег другог, онда су измисили тај ,,спор”
Све су то српска посла. Чим човек нешто успешно ради, проради завист код комшија. По оној народној ,,да комшији цркне крава” Поготову кад критички слободно изнесе свој став, заснован на чињеницама. А тек ако неком укажеш на његове грешке.. Одмах си насе навукао лавину ,,осуда”. Још ако си то чинио у току рата, не гине ти етикета издајника свога народа. Лепе ти етикете, комуњаре, сарадника ДБ-а. Погоотву дана су ово бестидно време. Истини за у малом месту, локалној заједници, знало се ко човек од поверења како Партије тако и служби. Знало се по радном месту и политичкој фнкцији. Многи морали пролазити кроз конкурсе и провере знања. Њих је држава обилато награђивала. Па кад је, давала борачке пензије, шаком и капом, чак 30 година после рата, зашто да се не одужи ,,људима од посебног поверења.”поверења. Тад су у Партији постојали две врсте чланова, обични и лојајални држави, добри и скромни радници. Таквих је било преко 70 одсто. Али она мањина ,,најоданија” је била ,,линији Партије”. Е, ти лако обијају радна места и функције. ,,Бринули и држав” односно градили своју каријеру. Најлакше се напредовало кад критикујеш људе своје националности. Срби су у том предњачили. Сећам се случаја у ТАДИВу. На једном неформалном скупу нас пет-шест свих нација. Млађани Србин жељан каријере, критикује руковдство Радне организације посебно директора Мирослава Гачића и још досоли ,,ТАДИВ је српска фабрике” Е то нисам могао прећутати. ,,Шта говориш човјече, каква српска фабрика. Погледај челне људе, по тројица из све три нације” Он ће ти мени. ,,Ти то не познајеш нису дуго с нама”. Колико знам најмање пет година сам пре тебе прешао Игманову капију..
Што се тиче напредовања у послу, код мене је било супротно, јер иако сам имао изванредне резултате у активности, нагарђиван , одликован али нисам ушао у круг људи у које је Партија имала велико поверење и сматрала их својим кадром. Док сам ванредно студирао и имао сам стипендију од ,Игмана” где сам и радио. После дипломирања, нису ми дали радно место. То је јединствен случај да не приме стипедисту и великог активисту. Томе је доста допринео један од директора кога то радно место није тицало. Наравно био је Србин.
Тражио сам ново радно место и у грaду, али свугде слежу раменима, хвале ме, али нема посла. Некако, у јануару 1981. године, сасвим случајно пред Управном зградом, код оне ,,Фонтане” сретох се са Јовом Војиновићем Црногорцем, социјалним радником у ,,Игману”. Он одмах из прве: ,,Синоћ сам слушао Радио Мостар, и објавише конкурс ТАДИВ-а, за радно мјесто самосталног рефернта за инфомисање. Твоја струка. Знам да тражиш посао. Толико да знаш!” Баш ме пријатно изненади. Нисам знао за конкурс, а кадровска служба десет метара од нас двојице. Јови сам и данас захвалан и покој му души.
Изненади ме то, што су конкурс објавили у Мостару и то преко радија. Значи крију нешто. До тада су се, углавном конкурси обављивали у сарајевском ,,Ослобођењу”. Конкуришем последњи дан. И ту му је помогла систематизација, једини сам био политиколог. Али наста проблем. Из Општинског комитета СК, иду са својим кандидатом. Форсирају човека који се школовао за католичког свештеника, па је напустио и завршио социологију. Да би прогурали свога човека, због тога је конкурс сакривен. Н акрају, у ТАДИВ-у нису хтели да мењају систематизацију и пониште конкурс, ваљда ценећи мој рад. Примише ме. Била је то велика храброст од руководства и директора Гачића
Тако сам се запослио. Да не бијаше Јове Црногорца ко зна шта би било. Е сад, обрнимо причу. Да сам био човек од поверења Партије или Служби, као што многи измишљају, примили би ме у ,,Игману” где сам имао стипендију. Био је довољан један телефонски позив из Комитета или из Центра СДБ-а, ,,примите нашег човјека” истог момента бих био примљен… А они сакрили конкурс да не конкуришем. Ипак, на крају све се добро завршило. Прешао сам из ,,Игмана” у ТАДИВ, а Иван добио посао у Комитету као стручни сарадник у Социјалистичком савезу. Дакле, до посла сам дошао по конкурсу, на основу знања, и богатог радног искуства. Већ тада сам повремено писао за ,,Наше дане”, лист младих БиХ. Хвала још једном Јови Војиновићу Црногорцу из Пиве, иако је на оном свету.
Прошло скоро осам година, објавих књигу ,,Отргнути од заборава”, већ сам писоа о томе. Али проради завист Било је то у превечерје грађанског рата у Босни и Херцеоговини 1991. Наступи и рат. Свако на своју страни. Многи одједном постадоше велики Срби, а да си му пре пет-шест година рекао ,,ђе си брате Србине” Комитет би одмах занао. У то ртано време, ако некога добронамјерно и са чињеницама, критикујеш надрљао си. Тако сам и тада дошао на тапет ,,великих патриота и Срба” Креће кампања и то најпрљавија. Ишло се дотле да су ме оптужили да сам писао како Срби убијају Мусимане и Хрвате… Са народом и борцима нисам имао проблема.
Али, кад им затреба зову са Борака: ,,дај смести овог рањенка, обиђи тога болесника, шта је са логорашима – кад ће бити размјена. Пошаљи нам то и то. Јави томе да му поруку шаље тај и тај.. Шта је са мојима, ко је убијен… Стан и редакција ми били су као телефонска централа. Све је то ишло глатко али оговарања од појединаца не престају. И сам сам допринео томе, нисам могао неке њихове глупости да прећутим. Чак је председник тада Српске Борци, долазио у Беогард да ме смене с функције секретара Завичајног клуба Коњичана. Иако није имао никакве надлежности над нашим Удружењем. Вратио се необављена после, уверивши се колико радим и имам подршку у руководству Удружења.
Неки су се чак потрудили и избрисали ме са бирчаког списка пред децембарске изборе у Србији 1992. године. Појединци су ме сматрали тешком опозицијом. Међутим, од настанка вишестраначког система, ни у једну страну нисам ушао и тако реч одржао преко 35 година. Имао сам прилика и позива. Истине ради, у ,,21. мај” у Раковици, у пословном систему са 5.500 запослених, где сам радио као шеф Информативне службе и уредник фабричког листа нисам имао никаквих проблема. Своје послове сам обављао, одговорно, професионално и коректно са људима. А било нас је скоро из 800 места из бивше Југославије. Велико богатство и задовољство радити у таквој средини. Зато сам на тој функцији опстао 20 година, и поред силних штрајкова па и смена директора. У међувремену шест генералних директора се променило. Моја девиза је била: ,,ради коректно и професионално, уздај се усе и своје кљусе”. А време је набољи судија, као што Његош рече. Толико за сада. О томе како сам избрисан са бирачког списка у Београду 1992. другом приликом.
СРЕТЕН Ђ. ЈАКОВЉЕВИЋ
Извор: Стара Херцеговина
Фотографије: Стара Херцеговина.