4 марта, 2017 10:19 am | 1 коментар

Приче из Шавника – ПАВЛЕ И РОЂАЦИ

---

Ухапсе Борислава Пекића, ученика Треће гимназије у Београду, због илегалног политичког дјеловања и осуде на 11 година строгог затвора. Било је то 1949. година, Голи оток пун информбироваца  па су они, који су хтели демократију као на Западу слати у Сремску Митровицу или у Пожаревац и држани одовојено од оних којима је било мало комунизма. Душко како су Борислава звали у породици, био је њежна здравља , болешљив,  и као сваки јединац, размажен. Мајка Љубица преклиње мужа Војислава да иде код првог рођака Павла, генерала Удбе и помоћника унутрашњих послова Ранковића. Павле је каријеру почео градити почетком рата у Шавнику, убијајући најближе.

„Иди ти, ђевер ти је. Нисам ти ја сина слао у школу да се бави политиком него да учи – казаће Војислав јер добро зна да од те молбе нема вајде.

Оде Љубица код Павла, моли га да ако могу да му смање казну, да јој бар дозволе да сину повремено шаље пакете хране, одјећу и неку постељину јер долазе хладноћа и зима.

„Не могу ти, Љубице, ту ништа помоћи, јер Душкова грешка је велика, нанио је љагу цијелој нашој породици. Али пођи код Ћећа, он је Лекин први помоћник, 1942. године је био у Шавнику, спавао у вашој кући. Можда он нешто може учињети. – би кратак Павле.

Мајка, к’о мајка, право код Светислава Стефановића Ћеће, другог човјека Удбе  и једног од високих функционера Партије који је у доба  “лијевих скретања“ био у Шавнику.

„Другарице, све знам. Син ти је дубоко забраздио.  Не могу ти ту ништа помоћи. Једино чича Јанко  ту може да ублажи ситуацију. Био је он дуго на Жабљаку. Познаје добро Павла и много га цијени – заврши Ћећо.

Најави се Љубица код Моше Пијаде, високог функционера Партије и Титовог  личног пријатеља. Послије неколико дана прими је Чича Јанко, како су га звали ратни другови.

Слуша он причу мајке Љубице, па ће подижући  поглед преко наочара, припупитати.

– А одакле рекосте да је тај младић’?

– Из Шавника одговори Љубица

– Зар је неког од рођака Пекића, Павле оставио жива, – прозбори друг Моша више као за себе.

Томаш Ћоровић, у својој књизи  ЂЕ САМ ЈА ОВО