2 априла, 2017 1:09 pm | 4 коментара

Херцеговци, одужимо се Чеди Милићу

---

Да млађе Херцеговце, па и старије, упитамо ко је био Чедо Милић, мало ко би рекао да је то био познати Мостарац, Херцеговaц, велики национални радник, српски родољуб и патриота. Јер, време и вео заборава прекрили су сва добра дела која је Чедо учинио за Херцеговину и њеног сељака.

Чедо Милић је рођен у Мостару 1886. године, Од оснивања првог српског гимнaстичког  друштва „Обилић“ у Мостaру 1904. укључује се у његов рад. Цeо свој живот посветио је соколском и националном раду, јачању и развијању села. Организатор је соколских сеоских чета у Херцеговини, обједињених у Соколској жупи Мостар. Наравно, Чедо Милић је био њихов старешина. Аустроугарској власти није био по вољи његов национлни рад, јер је оптуживан да ради против државних интереса. Због тога је после Сарајевског атентата 1914. ухапшен, као и велики број соколаша. На познатом велеиздајничком процесу у Бањалуци, на Велику суботу 1916. године, осуђен је на смрт вешањем са још 15 угледних Срба. С вешала га је скинуо шпански краљ Алфонс XIII, на захтев Владе Краљевине Србије да интервенише код Бечког двора. И тако им је смртна казна замењена двадесетогодишњом робијом.

 После изласка из зеничког казамата (новембра 1918), Чедо у новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, окупља соколаше, уједињује српска, хрватска и муслиманска друштва која су за време Аустрије деловала одвојено. Формира јединствену Соколску жупу Мостар, чији је старешина. Жупа је покривала читаву Херцеговину и шире, до Дубровника и Рисна.

Први оснивач сеоских соколских чета

Први је у Краљевини Југославији организовао сеоске соколске чете. Поред телесног васпитања, соколаши су били познати по свом моралном, интелектуалном и националном васпитању. Стално је радио на чвршћем повезивању села и града. Више пута је истицао да је једини пут народном јединству и општем препороду могућ соколским радом кроз село. „Село треба да варош одухотвори, а варош село да привредно препороди“.

Сеоске чете имале су старешину, заменика старешине, секретара, благајника, начелника и два ревизора. Вежбале су углавном недељом. Скоро сваке недеље су одржавани састанци и вежбе, предавања из хигијене и пољопривреде. Одржавани су аналфабетски течајеви. Коришћена су посела за та предавања.

Члан сеоске соколске чете могао је бити само сељак, земљорадник. Нису могли бити службеници, жандари, учитељи, занатлије, због социјалног положаја. Соколски знак се није смео носити на политичким зборовима или агитацијама, нити су се смеле под тим знаком играти карте или њима сличне хазардне игре. Ту су биле прописане строге казне.

Почетком 30-их година почела су такмичења између сеоских чета. Такмичили у се у бацању камена с рамена, кугле, трчању на 100 метара, скоку увис, скоку удаљ. Одржавана је јавна вежба, утакмица, како су је звали.

Много се радило на просвећивању сеоског становништва. Сеоске чете добијале су новине и књиге. Соколски лист „Гласник“, као и друге новине. Имали су и своју читаоницу. Мостарска соколска жупа издавала је своје новине (књиге) „За соколско село“, које су од 1935. изалазиле скоро сваког месеца. У многим селима су градили соколске домове, такозване „соколане“.

У више села довели су воду и поставили јавну чесму. Управа жупе у Мостару давала је сеоским четама: семена детелине, репе, роткве, кукукруза, кромпира, саднице више врста воћа. Тада се почела сејати репа. Набављали су гвоздене плуг. У многа села је дошао први гвоздени плуг. У јесен су одражаване изложба воћа и млечних произовода, основане су млекарске задруге. За награде су добијали и разне предмете за пољопривреду, као, на пример, за производњу сира и масла.

На Свесоколском слету за Видовдан у Београду

Причало се да народ за време бивше краљевине Југославије ништа није дуже памтио и препричавао као Свесоколски слет за Видовдан у Београду и убиство краља Александра Карађорђевића I Ујединитеља.

На Видовдан 1930. такмичили су се соколаши из свих крајева Краљевине Југославије. Највећи утисак је на госте и Беогарђане је оставио Чедо Милић, када је у Београду преко Теразија водио више од 800 својих соколаша из Херцеговине. Наступала је скоро свака сеоска чета. Свака чета имала је свога заставника и трубача. Са њима су ишли и најбољи гуслари. Одјекивао је Београд од соколских песама, трубача и гуслара. Наступали су Херцеговци у народним ношњама. Посебан аплауз од краља Александра и краљице Марије добио је Чедо, када је испред свечане бине провео групу старих горштака, учесника многих херцеговачких буна и устанака, са ордењем на грудима и ратним заставама на челу поворке.

Престолонаследник принц Петар Карађорђевић био је старешина Савеза сокола Краљевине Југославије и стајао је на бини у соколској униформи поред оца краља Александра. Три дана је трајао Свесоколски слет у Београду. Био је то велики догађај. Тадашње новине само су о томе писале. „Политика“ је посветила целу страну наступу херовеговачких соколаша, објавивши четири фотографије: устаници из Невесињске пушке, мостарски и коњички соколаши.

О наступу соколаша у Београду месецима се причало. То је највећи успех који је наш народ могао постићи. Али исто тако, у свакој другој реченици је помињан Чедо Милић, вођа соколаша и старешина „Жупе“ Мостар. Е, сад, ни са ким се судбина није тако поиграла као с њим. Велики национални радник, ентузијаста, Србин, Југословен, окупљао је у Соколском друштву Херцеговце свих вера и нација. Међутим, оснивањем Бановине Хрватске 1939. Хрвати су га почели оптуживати да ради против државе и отворено нападати, као када је 11. фебруара 1940. дошао у Имотски на скупштини соколаша. Нападнут је од припадника хрватске сељачке заштите, било је и употребе ватреног оружја. Једва је извукао живу главу. У мају 1940. водио се судски процес против њега у Мостару, оптужили су га да је ширио неке летке. Ослобођен је оптужбе, али био је то знак да више није сигуран у својој земљи за коју се годинама борио, био суђен на смрт вешањем, робијао у зеничким казаматима. И 20 година афирмисао соколски рад и село. Нападан је од оних који су били против било какве југословенске организације.

Прогањале га усташе – убише га комунисти

Знао је добро шта се спрема доласком усташа на власт априла 1941. Успео је да избегне из Мостара у Невесиње, са супругом Љубицом, синовима Јованом и Ђорђем, кћеркама Мирјаном, Смиљом и Биљаном. С њима је био високи функционер соколаша из Чешке са супругом. Већ тада је био уцењен од усташке власти са 200.000 куна и италијанске команде  са 100.000 лира. Супруга и деца су остали у Невесињу, а он се са чешким брачним паром склања у Пивски манастир. Чеду и двоје Чеха су у Пиви пронашли комунисити на Аранђеловдан 1941, спровели у нишићку Дугу и убили као потенцијалне непријатеље, по наређењу Радоја Дакића, секретара ОК КПЈ за Никшић.

После пола године, кад су партизани протерани из Црне Горе, четници су дуго трагали за телом Чеде Милића. Успели су да пронађу јаму у коју је бачен. Извадили су га на Видовдан 1942. и сахранили у цркви села Заврха код Никшића.

Комунисти су га убили као великосрпског националисту. А он предводио Југословенско соколско друштво. У његовој мостарској „Жупи“ били су и Срби и Хрвати и Муслимани, од Коњица, Јабланице, Прозора, Мостара, Стоца Невесиња, Билеће, Љубиња Требиња, Љубушког, Читлука до Метковића, Дубровника, све до Рисна.

Историчар Саво Скоко наводи да је убиство Чеде Милића први пуцањ у братоубилачком рату у Херцеговини 1941. године. Иначе, Саво је досад најбоље описао сву трагику вође херцеговачких соколаша, У наредном прилогу објавићемо интегрални текст о Чедином страдању. (књига Саве Скока „Крваво коло херцеговачко 1941 -1942“, књига друга)

И тако легенда соколаша херцеговачких постаде прва жртва у нашем братоубилачком рату. Прогањале су га усташе, а убише га комунисти Срби и Црногорци. То је злочин над злочинима. Да фараса буде већа, комунисти су га, чим дођоше на власт, прогласили ратним злочинцем и народним непријатељем (Градски одбор у Мостару, августа 1946). Затим у истом месецу следи пресуда Окружног суда у Мостару, по којој се његовој породици одузима скоро сва имовина. Имао је више кућа и обрадиве земље. Била је то богата и домаћинска кућа. Отац му Јован имао терзијску радњу, међу првим Мостарцима.

Комунисти не само што убише вођу соколаша, него преотеше и њихову соколску химну „Хеј Словени“ и после је прогласише својом државном химном. И не само то, него им преотеше и идеју о ношењу штафете владару државе. Соколаши су први почели носити штафету и предавати је младом краљу Петру Карађорђевићу за његов рођендан. Комунисти су и то преузели чим су дошли на власт, штафету носили и предавали председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу за његов рођендан 25. мај – Дан младости у социјалистичкој Југославији.

Чеди и другим великанима – достајан споменик

О Чеди се тек у последње време почело причати и писати. Доста је радова објављено о њему и његовом великом делу. И због тога време је да се Херцеговина одужи Чеди Милићу подизањем споменика, као што одужила и одужује многим познатим Херцеговцима. Догодине ће у Требињу бити откривен споменик Херцеговцима добровољцима у Српској војсци у Балканским и Првом светском рату. Биће то у част сећања на своје пале синове  и 100 годишњице уласка српске ослободилачке војске у Херцеговину, новембра 1918.

Увелико се прича да се Гачани спремају да Милораду Поповићу подигну споменик у његовом Гацку. Споменик поручнику Краљеве граде, команданту Невесињског четничког корпуса и Дражиних „Равногораца“ од Гацка, Невесиња, Мостара, Јабланице до Коњица. Споменик официру који је до краја рата остао веран официрској заклетви датој краљу и отаџбини. Извршио је самоубиство да не падне у руке непријатељу, иако тешко рањен и опкољен од усташких и партизанских јединица у Лијевче пољу априла 1945.

…………………….

Портал „Стара Херцеговина“ покреће акцију да се подигне споменик Чеди Милићу и медијски ће подржати сваку активност на трајном обележавању лика и дела овог великог Мостарца и Херцеговца.

У наредном броју објавићемо више прилога о Чеди Милићу.

Сретен Јаковљевић

Фото Интернет