У Коларчевој задужбини поводом 170. годишњице „Горског вијенца“
Посвета праху оца поезије
У организацији Српског просвјетног културног друштва „Просвјета“ из Београда, под покровтељством Његове светости патријарха српског господина Иринеја, у среду, 4. октобра 2017. године у Коларчевој задужбини обележена је 170. годишњица објављивања „Горскoг вијенца“ Петра Петровића Његоша свечаним програмом под насловом „Његош у нашем времену“.
Окупљеним поштоваоцима Његошевог дела о његовој савремености и свевремености говорили су проф. др Милимир Мучибабић, председник „Просвјете“ и сенатор Републике Српске, Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско – приморски Амфилохије и академик Матија Бећковић.
Проф. др Милимир Мучибабић поздравио је окупљене у име организатора и подсетио да је ово година велике годишњице „Горског вијенца“, али и година у којој се навршава осам векова од стварања српске државе и крунисања Стефана Првовенчаног круном Немањића. „Горски вијенац“ штампан је 1847. године, када су објављена још три велика дела српске књижевности: Вуков превод „Новог завјета“, „Песме“ Бранка Радичевића и Даничићев „Рат за српски језик и правопис“.
Митрополит Амфилохије посебну пажњу посветио је сегменту савремености у делу које нам је оставио Петар Петровић Други, „цетињски пустињак и ловћенски тајновидац“, констатујући да су сам Његош и његово свукупно дело данас актуелнији неголи у време кад је ово велико дело написано. Тумачећи и наводећи одабране стихове „Горског вијенца“ митролит Амфилохије говорио је о његовој универзалности и непролазним вредностима напомијући да су Његошеве дилеме и разапетост сличне данашњима.
Академик Матија Бећковић, песник који је испевао посвету „Праху оца поезије“, истакао је да је „Горски вијенац“ објављен истовремено с Вуковом преводом „Новог завјета“ и да је временом постао „Нови завјет“ српског народа. Његошево дело је настало у шкрипцу, а „Горски вијенац“ у ропцу. Право на постојање под својим именом могло се одбранити само „Горским вијенцем“. У време када је мастило било скупље од крви мученика, а хартија ређа и скупља од крвљу смртника, Његош је писао по образу свога народа и ко год има образ, он има на образу исписан „Горски вијенац“. Ко год није имао образ, ни Његош на том образу није ништа писао. Они који до образа и данас држе носе на образу „Горски вијенац“ као неку врсту невидљиве тетоваже. Своја размишљања о Његошу данас академик Бећковић употпунио је стиховима посвете „Праху оца поезије“.
У свечаном програму учествовали су гуслар Славко Алексић и хор Прво београдско певачко друштво, које је отпевало неколико песама из репертоара који чини темељ српске духовне и световне традиције, а на крају је заједно с глумцем Хаџи Петром Божовићем извело Његошево дело „Луча микрокозма“. Прво београдско певачко друштво, најстарији хор код нас, својеврсни је амбасадор културе. Проносило је славу наше земље широм света. Наступало пред многим владарима, учествовало у церемонилајном крунисању српских владара и увођењу у трон српских партијараха. Смењивале су се хоровође од Стевана Мокрањца, Корнелија Станковића, Јосифа Маринковића, Станислава Биничког до највећих диригената данашњице. На овој свечаности Прво београдско певачко друштво наступало је под диригентском палицом госпође Светлане Димић.
Мисли владике Рада из спева „Луча микрокозма“ уз пратњу Првог београдског певачког друштва, у интерпретацији Петра Божовића на крају програма на прави начин посведочиле су постојање Његоша и актуелност његове поезије и његове филозофије у данашњем времену.
А. Дракулић
С. Јаковљевић
ИЗВОР СТАРА ХЕРЦГОВИНА