Коњички гуслари
Перко Мркајић, првак Краљевине Југославије 1936. године
Стари су причали да је за вријеме одржавања Светосавских бесједа посебно мјесто у прогарму заузимали су гуслари. Још за вријеме Аустрије у Коњицу је било добрих гуслара. У то вријеме најбољи су били Нико Бјелић, Јован Продан, Шаћир-бег Љубовић, Муслиман из Коњица, који се увијек представљао као српски гуслар. Наступао је са својим гуслама и српским пјесмама.
За вријеме Карљевине наш крај дао је доста добрих гуслара који су се такмичили на соколским утакмицама. На Борцима су добро гуслали Милан Мићевић, брат ми Спасоје, Ристо Калем Малетић и Трифко Сарић из Језера, брат Боже шумара, у Челебићима Стеван Стевић Кујунџић, На Доњем Селу Мирко Ћећез, у Брадини Перко Мркајић. Он је био више пута побједник на гусларским утакмицама. Гуслао је на двору краља Александра Карађорђевића Ујединитеља. Са својом пјесмом „Смрт краља Петра Првог Ослободиоца“ постао је познат гуслар. На Свесоколском слету одржаном у Суботици 1936. године освојио је прво мјесто у Краљевини Југославији, и припао му је златни ловоров вијенац краља Александра.
У горњем крају, Жупи и Главатичеву, добро је гуслао Мирко Бјелица, и он је гуслао на двору краља Александра. Приликом пријема на двору краљу Александру Карађорђевићу поклонио је гусле са посветом. Добро је гуслао и Нурко Шурковић, Муслиман из Бјелимића који је наступао са својим гуслама и српским пјесмама. Када је у 1934. у Марсеју убијен краљ Александар, Шурковић је спјевао пјесму о његовом убиству. Тако је скнадио и кад би је гуслао, мало ко је био да није сузу пустио. Остао је запамћен наступ наше двојице гуслара у Јабланици 1935. године када је Шурковић пјевао „Смрт витешког краља Александра I“, а Перко Мркајић о краљу Петру Првом Ослободиоцу.
Перко Мркајић је 1936. био први гуслар у држави. Гуслао је на краљевом двору. Судбина се поиграла с њим, да несретно погине од краљеве гарде у Брадини априла 1941. Било је то на почетку рата, када су гардисти возом пролазили за Никшић. Док су чекали да воз крене, „неко“ је намјерно запуцао на војску. Гардисти су узвратили и ватру отворили на све стране. Перко је тада радио у пошти, и само што је изашао да види шта се догађа, пао је покошен пред вратима. Сав је изрешетан био. Те судбине, да погине од краљеве гарде, а гуслао на краљевом двору пред то истом гардом. Његов син Раде такође је био гуслар. Имао је и сина Бошка, студента медицине, који је био стипендиста српске „Просвјете“. Први студент медицине из коњичког краја, мјештанин Бошко, био је у четницима с нама на Борцима све до краја рата. Када је Дража Михаиловић на Ђурђевдан 1945. одступао од Реповаца, преко Брадине и Џепа за Калиновик, Бошко му се прикључио. Настрадао је од комуниста негдје на Зеленгори. Какав је то момак био!
Извор: Сретен Јаковљвић Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић равногорац и соколаш
Фото: Стара Херцеговина