Др Саша Недељковић
РАД СТУДЕНТСКЕ ЧЕТЕ И СОКОЛСКИХ СЕОСКИХ ЧЕТА НА ГРАДЊИ ЧЕСМИ У ХЕРЦЕГОВИНИ
Соколска жупа Мостар обухватала је области Херцеговине, Далмације и Имотске крајине који су у свему оскудевали. Жупа је сматрала да је несташица воде највећи проблем за сеоско становништво. Да би помогла народу у тим крајевима решила је да уреди око деведесет вода. Сеоски соколи су давали радну снагу, креч, камен и песак, а за цемент, жељезо и алат апеловали су на родољубиве установе и појединце. (1) Жупа је организовала турнеје учитеља, сарадника жупе, који су обилазили села, на лицу места утврдили недостатке, одмах поправљали што се поправити могло, а за остало стварали планове за извршење поправки свих недостатака. За рад на препороду Херцеговине, дубровачког приморја и имотске крајине Соколска жупа Мостар упутила је позив ветеринарима, лекарима, агрономима и грађевинарима. Требало је да се уради оно што је могло, одојче прегледа, калеме воћке, … . Чланови турнеје помагали су сеоским соколима на лицу места. (2) Савез Сокола, је на молбу жупе Мостар, упутио окружницу свим жупама и соколским друштвима у Југославији : „Братска Соколска жупа Мостар предузела је једну врло важну акцију … Воде, те прве и најнужније потребе за живот, немају не само појединци ни села, већ читави крајеви ове простране а сиромашне жупе, те задовољити ту потребу значи учинити једно захвално дело. …. Отсек сматра да се оволика жртва може очекивати од сваког члана старешинства жупе и друштава, па се нада да ће овај апел наићи на леп пријем и да ће се схватити као једна братска дужност која проистиче из соколске љубави и солидарности”. (3) Заједно са жупом радио је Дом народног здравља у Мостару. До 1935. залагањем Дома народног здравља подигнуто је на стотине хигијенских чесми. (4)
Пошто су поједина државна начелништва саботирала акцију Жупе Мостар, у раду на економском и културном уздизању села, Жупа Мостар предложила је састанак своје управе са представницима покрета „Академског добровољног рада“ на селу. Резолуцијом која је донета на састанку, одлучено је да се уједине и да споводе узајамну сарадњу у раду на селу. Оба покрета су сматрали да је држава обавезна да свим средствима помаже духовни и материјални развој села. Очекивали су да ће одговорни државни фактори подупирати њихова настојања.
Покрет „Академског добровољног рада“ на селу, основао је професор универзитета др. Лаза Поповић, предратни старешина Фрушкогорске соколске жупе. Једна од првих акција студентских чета била је градња пута до Бранковог гроба на Стражилову у лето 1934. Градили су куће за ратне добровољце. Радили су у Вировитици. (5) Студентске радне чете биле су организоване у академском друштву Рад, и окренуле су се колективном раду на селу, за време летњег одмора, на челу је био др. Лаза Поповић. Било их је мало, али су били одабрани и сами себи су одредили радне задатке. Прво су изградили пут који је водио од Сремских Карловаца до Стражилова. Затим су извршили дренажу колонистичког насеља у Слатини. Изградили су један соколски дом у Подравини. Ступивши у савез са жупом Мостар каптирали су и сазидали два извора. У чланку „Сиромаштво Југославије” из књиге Секуле Зечевића, у часопису „Књига за соколско село” истакнуто је : „Студенти из ових чета доказали су да и код нас има интелигената који се не стиде да, ради општег добра, узму ашов и будак у своје руке, да жртвују летњи одмор и да слошки, изведу неколико крупнијих радова у најсиромашнијим и најзабаченијим селима.”(6)
После довршеног рада у Подравини кренули су студенти у Невесиње. У просторијама Соколске жупе у Мостару је 26.августа 1935. одржан састанак старешина. Председавао је Чеда Милић. Састанку је присуствовао изасланик министарства просвете члан сокола Бруно Марчић и изасланик бана Приморске бановине члан сокола инж. А.Ступарић. У свом говору Чеда Милић је поздравио свог сарадника и учитеља др. Лазу Поповића. У свом говору представник студената Бранко Лазичић између осталог рекао је : „Ми се састајемо што волимо ову земљу … Ако се тога одрекнемо, опет ће доћи Турци или Аустрија да нам обесе тешке синџире. Ми преко реда идемо раду, а преко рада идемо слободи.” У Невесињу је 28.августа 1935. одржан састанак између загребачких студената, представника Соколске жупе, соколских друштава и сеоских чета. На састанку је решено да се у будуће врши заједнички избор објеката рада. (7)
На другом заједничком састанку одржаном крајем августа 1935. у Мостару и Невесињу студенти и сеоски соколи истакли су да сматрају „рад на селу најсветијом службом народу” цитирајући речи краља Александра. У селу Бојиштима био је извор воде Љељинак. За двадесет дана рада у селу Бојиштима студенти су ископали 150 м дуг канал и монтирали жељезне цеви, које им је поклонила невесињска општина. Било је места где је канал просецан кроз камен. По старом обичају моби долазили су сељаци из других села да помогну “модрој легији”. Један од сеоских добровољаца, члан сеоске чете Новица Солдо причао је да није видео тврђих људи : „Док крампом комад пећине не одбије, не престаје”. Израђена су 2 резервоара, чесма и корита за појење стоке и прање рубља. Користили су је становници Бојишта и планинци из срезова Столац и Љубушки, који су водили стоку на испашу у Црвањ. Потрошено је 4.000 кг цемента. Радили су воду за село Батковићи и за 4-5 околних села и пролазнике из Хумнине за планину, који су гонили стоку на Морине, Црвањ. Дугим каналом повезано је 19 мањих и већих врела. Спроведена је дренажа. Од чесме ископан је одводни канал дуг стотину метара и висок местимично 1.80 м. Водом из канала натапале су се све околне ледине. Доводни и одводни канал и корита са чесмом израђени су од армираног бетона. Рад је био отежан због непропусне земље (гњилавице), која се из канала није могла избацивати лопатама, већ су одваљивани комади одстрањивани рукама. На том месту студенти су радили боси и у води. Помогли су чланови сеоских соколских чета из Батковића у довозу песка, камена и осталог материјала. Јован Тепурић уступио је своју кућу студентима за преноћиште. Трећа вода на којој су студенти радили звала се Брборача. (8) Студент филозофије Насух Н. Гаговић истакао је да после завршеног рада у вировитичком срезу међу ратним добровољцима, студентска чета се запутила у Херцеговину, да задње дане свог распуста жртвује херцеговачком сељаку. Пошли су са пустара на граници са Мађарском и кренули у Невесиње. Херцеговци су се чудили да „господа студенти” копају по блату и у камену и истражују у њима воду. У истинитост студентског рада су се уверили већ прво јутро, када су видели „господу студенте” како са мотикама и крамповима одлазе на рад. Једна група је истраживала воду и правила чесме у Љељинаку, који је био двадесетак минута пешачког хода био удаљен од Невесиња, а друга група у Ковачицама, код села Батковића, око 5 километара од Невесиња. На оба места налазила се по једна стублина, одакле је вода сасвим мало отицала. У исту стублину завлачила је њушку и овца и коза, коњ и во, нагињао се и пио сељак, ношена је вода у по два-три села. После дугог истраживања пронашли су у Љељинаку у песку или камену трагове воде. Копало се и где год се кап нашла, решено је да се одведе цевима на чистину и уреди да може служити људима и стоци. (9)
На I сабору сеоских соколских чета у Мостару 1935. учествовао је као представник студената Вељко Купрешанин. У свом говору Вељко Купрешанин истакао је да суделовање делегата студентске радне чете из Загреба на I соколском сабору сељачких чета у Мостару, сматрају као наставак договора и заједнице како је започета и утврђена на јесењим договорима у Мостару септембра 1935. у сврху самопомоћи народа. Истакао је : „Зато ми идемо у народ као добровољни раденици са жељом да радимо и да стварамо објекте од опште вредности, и да дижемо култ рада. Изгледа нам, да је начин студентских радних чета погодан и користан и да би требало да се одржи и да се ојача, да буде помогнут од свих патриота, … па водимо собом на наше радове наше другове медицинаре, техничаре, ветеринаре и економе, који ће својим реалним и непосредним радом у народу, а уз радну чету, моћи просветитељно највише користити. … а нарочито нам је близак покрет сељачких соколских чета. Зато ми стојимо спремни да се стално са њима договарамо и да заједнички радимо.” (10)
Поводом прогласа почетка Соколске Петрове петолетке у „Соколском гласнику“ објављен је чланак Вељка Купрешанина, студента Униветзитета у Загребу „И студенти приступају соколској Петровој петолетци” у коме се истиче : „Радна омладина Прве студентске радне чете вођена је само једним начелом : … радом за народ и за добро Отаџбине … Ми смо том својом службом поносни и не страшимо се многобројних противника, који и нас, као и вас, браћо Соколови, настоје да омету у нашем заједничком народном раду. Данас у тзв. „напредно време” сваки онај, који се прихваћа лопате и мотике, да помогне брату своме сељаку, бива називан овако и онако. Нас, који желимо да радимо, називају противницима „напредног доба”, а шта су до данас учинили „напреднога” ти „поборници” „напредног доба”. Данас ова земља нема већих непријатеља од њих самих, али нама није да се против њих боримо извикивањем политичких патрола. Њиховом беспослиштву треба да се супроставимо својим отвореним радом. Радом и самим радом победићемо своје противнике. Соколска Петрова петољетка објава је једне велике битке. Она треба да буде манифестација једне несаломљиве снаге, воље и љубави према овом нашем народу”. (11) Вељко Д. Купрешанин био је заменик Старешине Прве студентске радне чете универзитетског професора дра Лазе Поповића из Загреба. Сељаци нису веровали да ће доћи студенти. Жељезница их је довезла. Поспремили су салу у привременом соколском дому. Инжињер Ђорђе Панченко, Рус, водио је надзор. Вође чете Вељко Купрешанин и Рикард Марушић предњачили су у раду. Посетио их је др. Лаза Поповић. (12)
Студентске радне чете ангажоване су у Јабланици. Часопис „Соколска просвета“ од септембра 1937. донео је фотографије радова на уређењу воде у Невесињу и завршетку радова на води Витешког краља Александра I Ујединитеља у месту Баћина-Коњиц. (13) Два студента из чете Вељко Бреговац и Војислав Ристић, након свршеног дела у селима Невесиња пошли су пешке на Опленац, да се поклоне сјени краља Александра. (14)
Соколска жупа Мостар сматрала је да је несташица воде највећи проблем за сеоско становништво Херцеговине. Да би помогла народу у тим крајевима решила је да уреди око деведесет вода. Сеоски соколи давали су радну снагу, креч, камен и песак, а за цемент, жељезо и алат апеловали су на родољубиве установе и појединце. Покрет „Академског добровољног рада“ на селу је сеоским соколским четама помагао радом студената. По речима др. Лазе Поповића : „Дошли смо да би се из близа погледали два близанца; покрет сеоских соколских чета и покрет радених студената, да се нађу, виде, сједине и што корисно народу учине.” (15)
На XX главној годишњој скупштини Соколске жупе Мостар одржаној 18 и 19 марта 1939. истакнуто је да је у до тада у оквиру Соколске Петрове Петолетке жупа Мостар подигла је 55 јавних чесми. На неким чесмама постављене су спомен-плоче са именима : Св. Саве, Кара-Ђорђа, Краља Петра I Ослободиоца, Витешког Краља Александра I Ујединитеља, Краља Петра II, Бискупа Штосмајера, Бискупа Ућелинија, Франа Супила, Филипа Вишњића, Алексе Шантића, Херцеговачких добровољаца, Јиндриха Фигнера, Јиндриха Ваничека, Винценца Шћепанека, Савеза Сокола Краљевине Југославије, Соколске жупе Мостар, Задруге Херцеговаца из Београда, листа „Политике”, листа „Правде”, Дра Лазе Поповића, Николе Тесле, Лазе Милићевића, Османа Ђикића, Бана дра Виктора Ружића, Народне омладине, Ђуре Паунковића, две Марка М. Бејата, Чеде Милића, Светозара и Зорке Гођевац, Ђуре Брзаковића, Мирослава Тирша, Сокола карловачке жупе, Сокола београдске жупе, Јосипа Шајнера, Михајла Пупина, Светозара Ћоровића, Владимира Гаћиновића, Стевана Ћирића, … . Међу направљеним чесмама било је и монументалних. Вода Св. Ђорђа у Удрежњу, била је најмонументалнија и најкориснија. За ту чесму требао је да ради уметник Палавичини рељефну плочу са ликом Св. Ђорђа. (16)
По угледу на студентске радне чете основане су Соколске радне чете. За соколе је значај радних чета био у васпитању млађег чланства за користан рад на општем добру, корист за соколска друштва и чете а код појединаца учествовање у заједничком раду подизало колективну свест. Од 1936. соколска друштва и сеоске чете организовале су радне чете. (17)
Соколска жупа Мостар обухватала је области Херцеговине, Далмације и Имотске крајине који су у свему оскудевали. Жупа је сматрала да је несташица воде највећи проблем за сеоско становништво. Да би помогла народу у тим крајевима решила је да уреди око деведесет вода. Сеоски соколи су давали радну снагу, креч, камен и песак, а за цемент, жељезо и алат апеловали су на родољубиве установе и појединце. Студентске радне чете биле су организоване у академском друштву Рад. Покрет „Академског добровољног рада“ на селу, основао је професор универзитета у Загребу др. Лаза Поповић, предратни старешина Фрушкогорске соколске жупе. Било их је мало, али су били одабрани и сами себи су одредили радне задатке. Прво су изградили пут који је водио од Сремских Карловаца до Стражилова. Затим су извршили дренажу колонистичког насеља у Слатини. Изградили су један соколски дом у Подравини. Ступивши у савез са жупом Мостар каптирали су и сазидали два извора у Херцеговини. По угледу на студентске радне чете основане су Соколске радне чете. За соколе је значај радних чета био у васпитању млађег чланства за користан рад на општем добру, корист за соколска друштва и чете а код појединаца учествовање у заједничком раду подизало је колективну свест
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Велика здравствена и социјална акција Соколске жупе Мостар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 26. јуна 1936, бр. 26, стр. 3;
- И, „Збор радене интелигенције”, „Соколски гласник“, Љубљана, 3 маја 1935, бр. 19, стр. 2;
- „Почели смо од себе”, „Књига за соколско село”, Мостар, јуни 1936, бр. 6,стр. 2;
- К. Грујић, Рад на здравственом подизању Херцеговине”, „Свијет”, Загреб, 24-VIII 1935, бр. 9, стр. 165;
- Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 170, 182;
- „Сиромаштво Југославије”, „Књига за соколско село”, Мостар, септембар-октобар 1936, бр 7-8, стр. 27;
- „Загребачки студенти и херцеговачки Соколи за радену сарадњу”, „Соколски гласник“, Љубљана, 6 септембар 1935, бр. 33, стр. 2;
- Б. Крчум, Мостар, „Загребачки студенти и херцеговачки Соколи на заједничком делу за народ”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 1;
- Насух Н. Гаговић, студ. филоз, „студентске мишице и херцеговачки камен”, „Књига за соколско село”, Мостар, септембар 1935, бр. 7, стр. 10, 11;
- „Први сабор соколских чета у Мостару”, „Соколски гласник“, Љубљана, 20 септембра 1935, бр. 48, стр. 4;
- Вељко Купрешанин, студ. филозоф. Загреб, „И студенти приступају соколској Петровој петолетци”, „Соколски гласник“, Љубљана, 25 септембар 1936, бр. 38, стр. 1;
- „Студенти на дјелу”, „Књига за соколско село”, Мостар, 1937, бр. 9, стр. 188;
- Радмило Грђић, „Дело и жртва“, „Соколска просвета“, Београд, септембар 1937, бр. 7, стр.268-272;
- Е.Л.Гангл, „Соколство Краљу Мученику”, „Књига за соколско село”, Мостар, Октобар-Новембар 1935, бр. 8-9, стр. 2;
- Б. Крчум, Мостар, „Загребачки студенти и херцеговачки Соколи на заједничком делу за народ”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 1;
- „Уређење вода”, „Књига за соколско село”, Мостар, 1939, бр. 1-2, стр. 11;
- М.А.В, „Соколске радне чете”, „Око Соколово”, Београд, 19, 20, 21 јуна 1937, бр. 7, стр. 172;
ИЗВОР: СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА