НОВО НА БЛОГУ sretenjakovljevicblog.rs
Не дај боже, да ме они хвале
Коњиц Раковица Београд
У ово бестидно време, све је могуће. Невероватно! Тако, они коју су ме двадесетак година тужакали, оговарали, однедавно почеше да ме хвале. Да се човек крсти и левом и десном. Уверили се да је залудан посао бити против истине. Али, требало је то издржати…
Ова прича има два тока. Један је завичајни, а други београдски. У младости, завичају даш све од себе, за пет година (1974 – 1979) га препородиш. Бели се Омладински дом. Нема више макадамског пута и прашине, по новом асфалтном, аутобуси се у трку мимоилазе, беседе сељани, уместо двофазне, на трофазној струји раде и кућни апарати. Игралиште за мали фудбал и кошарку. Нови пут према српском и муслиманском гробљу. Сложна три села Горња Бијела, Младешковићи и Јошаница, све три националности близу 1000 становника. Највеће бреме сам носио, као председник Одбора за изградњу и одборник у селу, дао стотине дана, а не сати. Увек свој, по своју памет нисам ишао у Комитет. Код политичких моћника много минуса зарадио. Најавећи је био бојкот на великој свечаности (17. септембра 1978) на отварању асфалтног пута у дужини 5 км.
Као фабрички новинар и сарадник општинског листа ,,3. март“ имао сам више неприлика због мојих текстова, али Редакција је увек стајала иза мене. Стајала је истина. И на седници Скупштине коњичке општине (1984) био сам тема напада, на предлог председника општине, али чињеница и неколико одважних људи из УНИС-ове РО ТАДИВ стало је иза мене – у име истине коју сам написао. Исте године поставио сам питање ћирилице у општинском листу. И то јавно на редакцијском састанку. Подржаше ме двојица муслимана док се двоје Срба чудило шта то питам.
Било је тада право задовољство радити с народом. Али кад те прихвати и верује ти. То ми је било највеће признање. И поред разних бојкота власти су ипак ценили мој рад. Добио сам највеће општинско призанње ,,Трећемартовску похвалу“ и одликован Медаљом рада, од председника државе.
Прелазак у Београд, у раковичку Фабрику мотора ,,21.мај“ (1985.) за шефа Информативне службе (Пиар) био је велики изазов. Велика част радити у систему од 5.400 запослених из 900 места широм Југославије. Велика одговорност, али и школа за ново професионално напредовање. На том месту остадох 20 гоидна, а седам генералних директора се промени. И ту сам имао доста неприлика због трагања за својом слободом.
Тако, за време прославе 40. годишњице Фабрике, 21. маја 1988. године у луку сам обилазио Сретена Пенезића, пуковника ЈНА, бившег генералног директора ,,21.маја“, брата чувеног Слободана Пенезића Крцуна. Само због једне реченице коју сам написао о њему. После кад се боље распитао ко сам ,,неспоразум“ смо превазишли и после се чешће виђали.
А начелник једног војно-техничкох института, генерал ЈНА, тражио је моју одговорност због објављивања једног текста у ,,Политици“ о сарадњи Института и ,21.маја“ , прекршен уговор о чувању војне тајне. Генерални директор Фабрике Филип Грујић је одговорио и ту ме истина спасила.
Стижу и прве награде. У мају 1988.године као уредник фабричког листа ,,21.мај“, заједно са уредником ,,Политике, најстаријег листа, примам тада престижну београдску награду ,,Мајски цвет“ од Синдиката Београда – за објективно информисање радника у колективу. Од колега новинара почаствован сам избором у комисију за пријем у Удружење новинара Србије.
Те 1988. године, почеше велика политичка превирања у Србији. Раковички синдикат постаде опозиција систему. Изведе раднике пред Савезну скупштину, први случај у Југославији… ,,Политика“ ми објави неповољан текст за руководство синдиката Србије.. Синдикалног лидера ,,21.маја“ и Раковице Милна Николића, убрзо прозваше југословенским Лех Валенсом. Али убрзо и он дође на тапет. Многима из владајуће Партије није био по вољи. Јер, први у Србији оснива Независни синдикат – опозиција режимском синдикату.
Грађански рат у Босни и Херцеговини, (април 1992.) узима маха. Један ,,друг“ ми донесе ,,писмо радника“ да објавим у фабричком листу. Николића, веома коректног човека и руководиоца облатише, што би у мом завичају рекли ,,ни пас с маслом не био полизао“ још му нађоше да је Хрват из Сплита. ,,Писмо“ не објавих, настаде хајка против мене, али о томе ћемо други пут.
Тако,, у раковичком ,,21.мају“ проведох 25 најлепших година, без иједног екцеса, радећи са људима коректно и професионално. Реткост, радити тако одговоран посао а опстати тако дуго. Која је то плејада људи радила, долазила и пролазила. Упознао хиљаде радника. Новинари из свих београдских редакција, радо виђени гости. Сарадња изврсна. Долазили су и политичари, државници од Слобе, Ивана, затим генерали, амбасадори, фудбалери, уметници чак и Сузана Манчић. На крају, сва та сећања претопише се у лепу бајку о једној фабрици које више нема.
………………
Е, сад дођоше деведесете године, грађански ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини. Српски народ плашећи се да му се не понови 1941. бежи из крајева где је у мањини. Тако бива и са Коњичким крајем. Једни се повукеше у већинска српска села. На Борцима основаше српску општину, војну команду, успоставише линију одбране. Један део народа спас потражи у Србији. Тад смо као тек основано Удружење Коњичана у Београду помогали око њихова прихвата у Комесаријату за избеглице и Црвеном крсту. Што је било крајње људски и хумано. Али, међу њима стиже једна групица интелектуалца, резервних официра и бивших руководилаца. Понеки од њих су добро србовали по Коњицу у предвечерје рата, а оставише свој народ на цедилу. Дођоше у Београд, Србију. Шире приче као доле ништа није у реду, нема стратегије, како се пљачка, а они разавијају бизнис, тргују, отварају фирме по иностранству. Најгоре је у свему томе што почеше да шире панику. Те погинуо овај на Борцима, ови у Бијелој, те убијен онај у граду…
Наше Удружења Коњичана Београду, давало им је до знања да није баш све тако. Јер по оној народној ,,ко се на свог тужи, сам себе ружи“ Пошто сам био секретар Удружња, био сам мало гласнији, јер сам добро знао ко су и шта су. Тако скренух пажњу на себе. Крену хајка, лажи и измишљотина. По оној народној не пада снег да покрије брег, него да свака зверка сакрије свој траг. Придружили су им се и неки с Борака с причом како пишем да Срби убијају муслимане. Требало је све то издражати! Али, кад се зна да је то све лаж, онда човек има миран сан…
И ево дође време да се поједини стиде својих поступака. Неки ми се чак и извињавају. Значи истина је победила. Само она нас Србе може отријезнити, како рече проф. др Жарко Видовић, логораш у Јасеновцу, човек који је био у возу на Ђурђевдан 1942. када је композиција пуна Срба кренула из Срајева за Јасеновац и од муке и пркоса запевала ону чувену песму ,,Ђурђевдан је“ Видовић нам остави јасну поруку: Препород српства не мож да почне, ако не будемо јасно рекли истину. А познати Јован Стерија Поповић, пре скоро 200 година забележи: Рећи истину народу је највећи партиотизам. На крају, држао сам се и поруке Неђе Симића са Борака, горштака, угледног домаћина и Србина: ,,Срето, пиши истину, много смо ми Срби забасали, и само нас истина може извести на прави пут“.
Можда је ово и добро што се све догађало. Човек коначно утврди праве пријатеље, као и оне друге скоројвиће, каријеристе, преливоде, који те час куде, час хвале. Зато бежи што даље од њих… Не дај боже да ме они хвале. …
Сретен Јаковљевић
Фото, личне фотографије аутора