НОВО НА БЛOГУ sretenjakovljevicblog.rs
ЧЕЛЕБИЋКА ЦРКВА ОД МАРКА МАНИГОДЕ ДО ВЕЉКА БУЛАЈИЋА И ОБНОВЕ
Пре пет дана, 21. септeмбра, на Малу Госпојину, навршило се 60 година од освештања нове цркве Успења Пресвете Богородице у Челебићима код Коњица. Сећања навиру. Био је то велики догађај као и онај пре 163 године када је освештана стара црква у овом селу, прва српско-православна црква у коњичком крају.
Да се мало вратимо у минула времена. Пре осам векова у околини Коњица изграђене су четири источно-православне (српске) цркве у: Лисичићима, Бијелој, Разићима и Бискупу (Крупцу),[1] тада Хумској земљи под влашћу Немањића. Истраживање и ископавање ових црква вршио је Земаљски музеј из Сарајева у периоду 1950 – 1960. године. О тим радовима постоји обимна архивска грађа.[2]
Половином 19. века, после више српских буна и устанака, од 1804. године, турски двор у Царигарду покушава да реформама умири устанике, а Турску дигне на европски ниво. Тад су европске велике силе Уједињено Краљевство (Велика Британија и Северна Ирска), Француска и Русија, вршиле притисак на Османско царство да дозволи верске слободе својим грађанима, односно да дозволи хришћанима да граде своје богомоље.[3] Прво је у Мостару 1833. обновљена стара православна црква. Ферман за обнову цркве су добили Срби као праведну награду за њихово учешће на страни султанове војске у борби коју је она водила против босанског беговата и вође Хусејин-бега Градашчевића, 1931. године.[4] Том реформом су укинити јаничари, уводи се редовна стајаћа војска (низам), уведене капетаније, донесен је и уставни закон (Хатишериф) по коме и храшћани добише више право. Али, закон се не спроводи, не подржавају га бегови и хаџије. Почињу нове побуне, у најжешће у Бугарској, које су краво угушене.
Да би умирио побуњенике, султан шаље Омер-пашу Латаса у Босну да са својом војском угуши побуне тамошњих Турака. Мостарске муслимане је предводио Али-паша Ризванбеговић. Латас је побуну угушио у крвавим борбама крајем 1850 и почетком 1851. године које су се водиле код Коњичке ћуприје, Превљу, Бијелој, Борцима, Кули, Лепту и Пориму. [5]
Познати Мостарац Ристо Иванишевић, био је сведок доласка Омер-паше Латаса у Мостар са својом војском 1851. Латас је из Сарајева преко Коњица, Борака, Липета и Порима са свитом стигао у Мостар. Након свечаног дочека, примио је двадесетак угледних херцеговачких Срба, устаничких првака, обећао им низ повластица само да се одвоје од мостарских Турака. Тад је пред њима рекао да је и он Србин, забележио је Ристо Иванишевић у својим мемоарима.[6] Тад су српски прваци од Латаса тражили да Србима у Херцеговини да неку врсту аутономије као што је имала Црна Гора до 1851. када је постала кнежевина.[7]
После ,,новог политичког курса“ и попуштања Османске власти већ 1852. травнички Срби, у везирском гард, уз новчану помоћ са стране, успели су да подигну цркву. Те исте 1852. године преко својих виших црквених власти у Сарајеву и митрополита Прокопија босански Срби упутили су захтев порти у Царигарду да им одобри градњу 14 цркава , а већ идуће године 1853. султан је издао дозволу за градњу седам цркава: у Високом, Тешњу, Дервенти, Бањој Луци, Чипуљићу код Бугојна, Приједору и Старом Мајдану.. [8] Затим у Чајничу се обнавља црква (1857).[9] И херцеговачки Срби добише дозволу да граде седам цркава.[10] У међувремену мостарски парох Прокопије Чокорило две године (1858-1860.) ,,тумарао“ по пространој руској земљи и купио прилоге у новцу, књигама и црквеним предметима за градњу цркава: у Мостару, Бијелом Пољу, Дувну, Старој Габели, Љубушком, Невесињу за Биоградску и Коњицу (у Челебићима).[11] Од тада у Херцеговини за 13 година изграђено је 11 цркава..[12]
Таквој ситуацији погодују и одређене међународне околности. Србија је после више буна и устанака добила аутономију кнежевине, на мировном конференцији у Паризу 1856. Последњи ,,царски турски војник“ напустио је Србију 1867. остављајући за собом турски барјак на Калемегдану једини симбол турског суверентитета над Србијом. Честитајући велику дипломатску победу кнезу Михаилу јагодински прота Јован је свој говор завршио речима: ,,И сада наступа стање, да се слободно може радити на ономе, што сваки Србин сматра за народну тежњу и последњи циљ а то је уједињење свих Срба[13] А турски барјак се вијорио још 11 година, скинут је на Берлинском конгресу 1878. када је Србија међунаросно призната као самостална држава.
У то време у Босни се отварају еконзулати: руски и енглески исте 1857. године. Прво је дошао француски конзул у Травник, везирски град, још 1807 године.[14] Аусторугарска има све ћи утицаја на турску власт у БиХ. Управо, те 1857 врши припреме за изградњу новог пута од Коњица према Мостару преко Јабланице. Напушта се стари вековни пут ,,мостарска џада“ од Коњица, преко Бијеле, Борака, Куле, Липета и Порима. Изградња цесте је трајала 11 година а финансирала је Аустрија. Баш те 1857. године, почиње изградња српско-православне цркве у Челебићима код Коњица.
Стара црква освештана 1860 године
Прва српска црква у коњичком крају
У време масовних изградњи српских црква у Босни и Херцеговини, и у коњички Срби покрећу акцију да граде своју цркву. На челу Одбора за изградњу је Марко Манигода са Добригошћа, а секретар Вукан Терзић из познате коњичке трговачке породице. Њихову молбу за градњу цркве више пута је одбијао херцеговачки санџак бег Хуршид–паша. Након тога Марко креће на дуг пут, на коњу до Цариграда (Истанбула), да тражи дозволу за градњу богомоље. Од султана је добио ферман да гради цркву, у њему су биле наведене тачне димензије и утврђена висина крова изнад земље.[15] Грађена је у селу Челебићи, на Бродинама – Вујчића имању близу Неретве. Морала се укопати у земљу. У њу се улазило низ степенице.[16] Црква је грађена доборовољним прилогом Марка Манигоде, прилозима верника православаца и прилога које је по Русији прикупљао парох Прокопије Чокорило, између 1858-1860. године Црква се почела градити 1857. а завршена након три године. Освештао ју је мостарски парох Прокопије Чокорило 8. септембра 1860. (21. септембра) по новом календару.
Марко Манигода, је рођен 1820. године у селу Добригошће, са коњима би кириџијао, гонио со из Дубровника у Босну и мењао за жито и новац. Са њим је кириџијао и Салко Ковачевић из сусједног села Крстац. Народна традиција казује да су наводно нашли неки новац – златнике. Благо поделише и Марко се заветовао да ће градити цркву, јер од Мостара до Сарајева нема српске цркве, а муслиман обећа да ће покалдрмати пут уз Жање према Добригошћу. Што обећаше то и урадише.[17]
Шеснаест година после освештања црква (1876.) Марка убише Турци на Речицама, планини изнад села, а предводио их је Салко Ковачевић Марков ортак док су кириџијали с коњима. Везали су га за колац и почели пећи. Тако га мртвог прислонили уз букву, која се срушила 1943. године за време битке на Неретви.[18]
Марков праунук проф. др Момир Ћећез у књизи Ћећези из Доњег Села, наводи да је Марко после изградње цркве био поротник у турском суду. Јер, реформом турског правосуђа 1864. је уведено да уз кадију (главног судију) приликом расправе буде и један хришћанин. У коњичком крају испред Срба је био одређен Марко Манигода. ,,Њега као угледног и паметног Србина неки Муслимани нису подносили јер кад је он био уз кадију на судским расправама, они нису могли добит спор. Више пута су покушавали да га убију. Но, једном приликом кад је сам отишао у планину Рапта (Речице С.Ј.), обронци Прења, група Муслимана предвођена Ковачевићем, богатијим Муслиманом из сусједног села Крстац, који је имао своје коње и бавио се кириџијским послом (пренос робе на коњима) напали га и мучки убили“.[19] После неколико година Марка су осветила двојица Срба из Доњег Села (Куљанин и Ћећез). Марко је сахрањен у порти нове цркве у Челебићима.
Три године, након освешатања цркве у Челебићима, у Коњичку парохију 1863. године долази свршени београдски богослов Димитрије Јовановић, рођен 29. јануара 1834. године у Попову Пољу, код Љубиња.[20] Коњички локални хроничари наводе нетачне податке о месту рођења проте Јовановића. Тврде да је рођен у Челебићима код Коњица, и да је старином из Идбра суседног села.[21] Међутим, сви релевантни извори тврде да је рођен у Поповом Пољу, у љубињском срезу.
Јовановић је пре рукоположења за свешетника неколико година био учитељ у Херцеговини. Рукопложен је од митрополита Прокопија, за ђакона и превизитера 24. и 25. јуна 1865. и постављен за пароха Коњичке парохије.[22] Тако после три века Срби у коњичкој парохији добише свог првог свештеника, који им постаде духовник и просветитељ у то бурно време. Први свештеник мештани је био Стеван Шиниковић са Борака. Након, Челебићке. изгарђене су још три српско-православне цркве у Коњицу 1885. на Борцима 1896. и у Брадини 1937.
Јабланичко језеро потапа стару цркву
После Другог светског рата изградњом Јабланичке хидроцентрале, због пуњења акумулационог језера, претила је опасност да језеро потопи цркву у Челебићима. Било је дилема да ли да се преносе на нову локацију. Крсто Жужа, тада члан Црквеног одбора Коњичке парохије, добро се сећа тог времена и акција.
,,Ја сам водио акцију око премјештаја цркве јер сам тада био у Црквеном одбору. пошто је била на граници самог језера прво смо тражили да се не руши и добили одобрење да остаје као споменик културе под заштитом државе. Али смо се досјетили јаду, да то није најбоље ријешење, ипак, ће је вода потопити. Поново смо тржили од Светог синода да нам дозволи да је пренесемо на другу локацију. Тим поводом у Коњиц је долазио Владика Лонгин.[23] Био је састанак најугледнијих коњичких Срба у дворишту куће попа Неђе Мијановића. Расправљали смо шта да чинимо. Ипак, на крају је одлучено је да се црква пренесе на другу локацију. Тодоровићи Куљићи су доборовољно дали своју земљу на Подима.[24] Мирко Манигода, Митров са Добригошћа каже: ,,Прво је гробље премјештено на Поде, и први је у њему укопан Петар Пудар, Васин отац. Гробље је потопљено прије 1955 године. Црква је остала још под водом. И све у њој остало. Онако иконе , кандило… [25]
Темељи нове цркве на Подима освештани су 24. маја 1959.. Освештао их је парох Недељко Мијановић… Црква се почела градити. Прво се преносио камен са старе цркве. Митар Жужа, Крстин син прича да је он сваки камен обележавао бројем. Тако по неком црквеном правилу. Најмлађи Крстин син Спасо сећа се да је носио бетон кад се зидао звоник. У изградњи цркве учествовали су људи из свих села. Међутим коњички хроничари бележе да се народ Челебића масовно одазвао на акцију, мушко, женско, чак и дјеца. Радили мјешали малтер, износили камен.[26] Међутим истина је другачија. Кад је у мају 1961. заказана велика акција на градњи цркве Комитет (Партија) је организовао своју акцију – на изградњи школе у селу. Многи сведоци су тврдили да је 80 одсто сељана, ишло на школу.
Крсто Жужа, каже: ,,Када смо заказали акцију на рушењу старе цркве и превозу камена за нову цркву, у селу је организована и контра акција. Мјесни одбор и Партија , власт у Челебићима позвали су народ да се руши стара школа и гради нова. Већина Челебићана оде на школу. Од мјештана међу првима су нама дошли Ђорђо Аврамовић, брат му Стеван, Васо Пудар, Јово Шушић свега 7 – 8 Челебићана. Остали одоше на школу, Партија диригује. А дошли Бијељани са коњима и колима да превалче камен на са старе цркве. Добро сам запамтио дошли са пет коњска кола. [27]
Илија Сарић, са Борака, у време градње цркве, у Челебићима становао као подстанар: ,,Сјећам се када се у Челебићима градила наша српска црква… Организовале су се акције око преноса материјала. Радило се највише недјељом, када је народ слободан. Долазили су Срби из других села: Борака, Бијеле, Доњег Села. Бијељани су долазили са коњима и колима и превозили би камен. Манигоде са Добригошћа Острошчани… Али комунистима то није одговарало. Упоредо су организовали акцију на изградњи школе у Челебићима. Да одврате народ од цркве. Тако је недјељом више од пола Срба Челебићана радило на школи, а остали на цркви. А дошли људи из других села да им помогну око преноса старе цркве. [28]
О тим акцијма постоји архивска грађа у Архиву Херцеговине. Тад је Челебиће било у саставу Мјесног одбора Ораховица. И сад је лако утврдити колико је људи учесвовало на школу, јер постоје писани извештаји са тих акција. Само у периоду 1945 – 1952. у Архив Херцеговине у Мостар предато је 4 фасцикла, 6 свезака 3 дјеловодна протокола као и 3 књиге записника са тих сједница.[29] И после тог периода постоји обимна грађа све до формирања Мјесне заједнице Челебићи и до почетка грађанског рата у БиХ 1992.. Такође, постоје и други извори: Архива КПЈ, Службене забелешке у Милицији као и архива УДБ-е.
ОСВЕШТAЊЕ НОВЕ ЦРКВЕ У ЧЕЛЕБИЋИМА.
Изградња цркве је завршена у лето 1963. и освештана је на Малу Госпојину 21. септембра те године. Било је то велико славеље. Такво се није запамтило у то тешко комунистичко време. Службени Гласник Српске парвославне цркве у Београду, је објавио да је присуствовало 7.000 душа. Можда је мало претарно, али памтим да у Бијелој тога дана нас петнаестак било у гробљу на сахрани рођака нам Митра Требињца. Било је више нас дјеце. Све је отишло у Челебиће цркви.
Свештање цркве – Тројица епископа, двадесет свештеника и хиљаде верника
А како је било у Челебићима, поред бројних прича учесника те годовине, преносимо и изводе из Службеног Гласника Српске православне цркве, објављене на 2 стране о тој величанственој свечаности:
,,Село Челебићи код Коњица доживело је 15. септембра 1963. г. ретко славље. Тога дана је Његово Преосвештенство епископ г. Владислав извршио освећење новоподигнутог храма Рожедства Пресвете Богородице….
,,Уочи дана освећења допутовао је из Београда епископ г. Владислав са Преосвећним епиксопом г. Павлом. У Челебиће су стигли у 6 часова после подне где их је испред храма дочекало свештенство и присутни верници. Одмах је почело са вечерњим бденијем у препуној цркви народа. На крају је преосвећени г. Павле одржао поручну беседу који су га пажљиво саслушали.
Дан освећења освануо је леп, топао и ведар. Већ иза пола ноћи почео је пристизати народ из удаљених крајева пун духовне ведрине и празничног расположења“
Око 8 часова стигао је из Коњица епископ г. Владислав[30] са гг. архијерејима митроплитом дабро-босанским Нектаријем[31] и епископом рашко-призренским Павлом.[32] Уз брујање звона и певање црквених песама архијереји су кроз дуг шпалир од 24 обучена свештеника, известан број монахиња и велики број народа ушли у храм. Ту је на дочеку и хор Саборне цркве из Сарајева. После облачења, тројица архијереја су отпочели свечано освећење цркве уз садејство 20 свештеника и једног ђакона. Чин освећења народ је пратио са особитом пажњом и побожношћу. За њих је ово био риједак доживљај да виде у свечаним орнатима три архијереја и тако велики број свештеника. Међу присутнима могао се запазити и велики број римокатолика и муслимана. Рачуна се да је било присутно око седам хиљада душа.
По освећењу храма настављена је св. литургија. Лепоту богослужења увеличало је лепо певање монахиња из манастира Житомислића и Дужи и црквеног хора из Сарајева под управом проте Милорада Ајвазовића. Епископ г. Владислав уз неколико топлих речи предао је напрсни крст протојереју Недељку Мијановићу, којим га је, на предлог надлежног архијереја, одликовао Св. архијерски синод за његов дугодишњи предан рад у свештеничкој служби и подизању ове цркве, на чему се именовани срдачно захвалио. На крају св. литургије епископ г. Владисав је одржао архипастриску поуку где је поред осталог похвалио труд месног пароха и народа: ,,Као што сте ревносно и самопрегорно преносили камен по камен и зидали ову цркву – наставио је Владика – тако исто ревносно долазите у њу и на богослужења, на молитву. Позвао их је затим да убудуће по угледу на своје претке чувају свету православну веру и исту пресађују у срца и душе своје деце.
Домаћин свечаног ручка, протојереј Недељко Мијановић, се захваљује високим гостима и верном народу. Седе слева надесно, епископи: Владислав захумско-херцеговачки, Нектарије дабро-босански и Павле рашко-призренски, потоњи српски патријарх
После литургије за гг. архијереје и многе госте приређен је заједнички ручак поред цркве. За ручком је протојереј-ставрофор Недељко Мијановић, поздравио гг. архијереје, свештенство, монаштво и присутне представнике Римокатоличке цркве и Вакуфског поверенства из Коњица као и остале многобројне званице, и захвалио се свима који су својим присуством увеличали ово славље. После њега говорио је у име Црквене општине коњичке Светозар Мужијевић, а затим католички жупник Берислав Микулић и ефендија Мухамед Софо… Народ је наставио опште весеље код цркве које се продужило до касно у ноћ..( Ј.Н)[33]
Занимљиво, за време литургије нико од епископа и свештеника не помену Марка Манигоду организатора изградње старе цркве. Истини за вољу није помињан ни пре освештања у црквеним књигама и записима.
На крају, један неугодан догађај, је добрим делом бацио велику сенку на ово величанствено славље. Дуго се препричавао и памтио. Чак је и милиција интервенисала. Наиме, један од чланова Одбора за ту свечаност, међу позване госте и угледне завнице за ручак, сео је и двојицу ,,комшија“ за које се причало да су као усташе у току рата убили баш двојицу Манигода. (Саву и Јефту) Кад је то угладао једна од главних организатора изградње цркве, плануо је и јавно приговорио ко је довео те људе. Настало је комшање, негодна ситуација. Било је и тешких речи. Ипак, није дошло до инцидента, јер је милиција одвела ову двојицу људи. Тако се и завршило славље пред црквом, којој је народ од тада још масовније долазио. Али после пет година комунисти је оскрнавише.
Режисер Вељко Булајић, без благослова митрополита Владислава ,,отворио“ Челебићку цркву.
Било је то у мају 1968. када је режисер Вељко Булајић снимао филм ,,Битка на Неретви“ Отворио је цркву Рођења пресвете богородице без дозовола и благослова владике Дабро-босанског и захумско-херцеговачког Владислава.
Тако Булајићеви ,,свештеници“ уђоше“ насилно у цркву, по чију је дозволу за градњу, Марко Манигода данима ходио до Стамбола и добио је од турског султана. Булајић припрему до тад невиђену сцену у том крају. Пред црквом стотине ,,четника“ на коњима. Хиљаде статиста, и још више радозналог народа. Службу држе тројица ,,свештеника“. Четничке песме одјекују, на коњима подврискују Булајићеви ,,четници“ коњаници из ергеле Мирослава Буковчића са Уба и околине Ваљева. А, Булајић, је свету одаслао слику четника – негативаца, који на коњима подврискују са исуканим камама. У више интервјуа истицао је то као највећи успех филма. ,,Неретва“ је први филм бивше Југославије којим је у свијет одаслана слика четника издајника и злочинаца, кољача и колаборациониста с талијанским и њемачким фашистичким снагама“. Тако Булајић вели, а шта каже народ?
Челебићи, мај 1968. Снимају се сцене за филм ,,Битка на Неретви“. Светски глумац Орсон Велс, пред црквом, у улози четничког сенатра, иза њега су ,,свештеници“ ,,четнички официри“ и коњаници из ергеле Мирослава Буковчића из Уба.
После представе изашао народ пред ,,Тунел“. Омладина ухвати коло и са њима ,,четници“, каскадери из Србије, машинке им преко груди, шубаре на глави. Чим их угледа баба Калемуша завика: “Ђецо моја ђе сте досад били, колико вас чекам?“
Неки је одмах ућуткаше: „Шути, баба, шта бунцаш!“ Други је, опет бране, ма пустите је, стара жена… Али баба Госпава (од Калема из Бијелог Поља код Мостара удата за Тодора Тодоровића у Челебиће) се није дала збунити као и на првим послератним изборима, 1945. када је једина из села гласала за ,,ћораву кутију“ – Краља и његову листу. Тако се причало.[34]
Прође и то време. Народ све масовније долазио цркви, на божју службу, трећи дан Васкрса, за Тројчиндан а посебно за Велику Госпојину. Била је то светковина над ветковина. Слего би се народ из свих села, чак је омладина из Бијелог Поља код Мостара, масовно долазила на овај велики сабор.
Дође и несретни грађански рат, Срби из овог и околних села, плашећи се непријатељског ножа, да им се не понове страдања из 1941. масовно избјеже на српску територију Борке, Борачко језеро и Бијелу. У међувремену црква је оскрнављена.. Стаде рат, Срби поново почеше долазити у Челебиће, обилазити своје куће и своју светињу. Добротом и слогом српског народа црква је реновирана, освешатана. Срби из тог и других села, иако рабацани по бијелом свијету на Госпојину долази у Челебиће и у све масовнијем броју. Зов завичаја јачи је од велеградског бљештавила.
Челебићи 2019. – Мала Госпојина – Челебићани, пријатељи и родбина им из других села за трпезом љубави.
Сретен Јаковљевић
Фотографије из Архиве старе Херцеговине.
Фотографије старе цркве послао Ранко Тодоровић Талијана,
[1] Борис Нивелић, Српска православна црква у БиХ до обнове Пећке патријаршије 1957 године, Срајево, 1990.
[2] Академик Михаило Динић, члан САНУ у Беогрду, први је историчар који је у својој студији ,,Земље херцега Светог Саве“, успешно утврдио места и положај Коњица и средњовековних градова у његовој околини. То признање су му први одали Коњичанин др Паво Анђелић и проф Марко Вего из Чапљине , руководиоци у Земаљском музеју у Сарајеву, у веома доброј и богато опремљеној монографији, ,,Хисторијски споменици Коњица и околине“ издата 1975. године.
[3] Портал Борба за истину, Чајниче: Сећање на херојство српских бораца и цивилне жртве“ 10.2. 2023. аутор Игор Митић.
[4] Владимир Ћоровић, Српска црквена општина Мостарска, Београд, стр 47
[5] Гласник Земаљског музеја у Сарајеву – Историја и Етнографија, Сарајево 1956. свеска X
[6] Успомене Ристе И. Иванишевића Мостарца, Београд 1935, стр. 33.
[7] Милош Окука и Никола Лакета Морине у Херцеговини стр 38.
[8] Јово Бајић, Купрешка огњишта, зборишта и згаришта Београд 2021, стр. 131.
[9] Портал Борба за истину н.д. И.Митић
[10] Ристо Иванишевић н.д. стр. 29 – 33.
[11] Прокопије Чокорило. ЉЕТОПИСИ, Сарајево 1976.
[12] Жарко Марић Долина Неретве и сигнали Београд 2009. стр 54 – 55.
[13] Српско Наслеђе, Београд, 1998. бр 9, стр 18-23.
[14] Иво Андрић, Травничка хроника, Београд 1967, стр 13.
[15] Ј. Мулић, н.д. 192 -194.
[16] Ј. Мулић, исто 193.
[17] Крсто Жужа (1914 – 2011) из Острошца, суседног села Добригошћу, сведочење Београд 25.9.1991.
[18] Крсто Жужа, добро је памтио приче о тим догађајима. Његов ђед Вукашин (1852 – 1910) имао је 24 године када је Марко убијен.
[19] Момир Ћећез, Ћећези из Доњег Села, Београд, 2002, стр 29 – 33.
[20] Шири подаци о проти Јовановићу Шематизам Српске православне цркве Митрополије херцеговачко-захумске епархије за годину 1890. Библиотека Матице Српске, Нови Сад, 99 и 100.
[21] Јусуф Мулић, у својој књизи Коњиц и његова околина у вријеме османске влaдавинe тврди да је Димитрије Јовановић је рођен у Челебићимa код Коњица, стр 194. То слично тврди и Ђуро Куљанин, у књизи Госпојинска црква у Челебићима Београд 2014. Београд 189, 219, 218.
[22] Шематизам Српске православне цркве Митроплије херцеговачко-захумске епархије за годину 1890. 99. и 100.
[23] Владика Лонгин, световно Љубомир Томић, (1893-1977), епископ захумско-херцеговачки (1951-1955)
[24] Крсто Жужа, исто.
[25] Мирко Манигода, Ресник. Никољдан 19.12. 2010.
[26] Ђуро Куљанин Госпојинска црква у Челебићима Београд 2014. Београд, стр. 280.
[27] Крсто Жужа, исто.
[28] С. Јаковљевић Од Борака до Вишеграда Илија Сарић соколаш и равнгорац, Београд 2014. стр. 213.
[29] Опширније: Водич кроз фондове и збирке Архива Херцеговине, Мостар 1973.
[30] Епископ Владислав, световно име Војислав Митровић, (1913 – 1992) епиксоп захумско херцеговачки од 1955 – 1992)
[31] Епископ Нектарије, световно др Никола Круљ, (1879 – 1966) митроплит дабро-босански (1951 – 1966)
[32] Патријарх Павле, световно име Гојко Стојчевић (1914 – 2009) епископ рашко-призренски (1957- 1990) За Патријараха Српске православне цркве изабран 1. децембра 1990. године
[33] Гласник Српске православне цркве Беогард, 1963, бр 11.
[34] Опширније о том догађају и снимању филма пред црквом у књизи Сретена Јкаовљевића СКРИВЕНА ИСТОРИЈА О СТРАДЊУ СРБА НА ПРОСТОРУ НДХ 1941 – 1945