НОВО НА БЛОГУ sretenjakovljevicblog.rs
О пуковнику има ко да пише
Недавно, 21. септембра, у 91. години, преминуо је Ристо Лазаревић, пуковник бивше ЈНА и потоње Војске Републике Српске. Сахрањен је у Нишу, уз војне почасти, у присуству бројне родбине, пријатеља и познаника, далеко од свога завичаја и кршне Херцеговине.
Рођен је у селу Бијела код Коњица, од оца Вуле, железничког службеника и мајке Анђе, Требињке рођене Гркавац. Јединац и понос сестрама Милеви, Госпави, Босиљки и мезимици Анђи, која умрије као девојка.
Пре двадесетак година, у ,,Милошевом конаку” у београдском Топчидеру, пребирамо завичајне успомене. Тако Ристо задену причу о својим првим школским данима после ослобођења земље 1945. године.
,,У селу се отвори школа, ратна генерација, има нас од седам до 14 година. Учитељ нам је Атиф Диздаревић, а Коса Ненадића, подворкиња припремала нам је ужину већином кувани макарони. Већ на почетку, по добром учењу и владању издвајали смо се ја, рођак ми Ђорђо (Лазаревић) и Војо Јаковљевић. Први разред све петице. Учитељ нас одреди да учимо слабије ђаке. Придружи нам се и Богдан Јањић, старији је од нас. Занимљиво сва дјеца су знала напамет да прочитају Ма-ма и Мо-мо. Кад отвориш Буквар и питаш које је ово слово нико ни бекнути. Тако ми постадосмо много важни. Е сад почели смо за учитеља радити и друге послове. Носимо у град, кући му: кромпир, грах, орахе, јабуке, кисели купус – све што му сељани донесу. Једном враћајући се из града, купамо се у Неретви на Бегином вјеру. Умало нам се двојица не утопише у оним дубинама и вјеровима. И рибу смо ловили у Бијелој за нашег учу.
Радили само свашта само да нисмо на часовима. У Раков лаз сјекли дрва и довлачили школи. Тад су нам се придружили Душан Јањић и Андрија Ципетић. Често смо изостајали с наставе. Војо Јаковљевић је већ тада пушио. Мот’о шкију, духан у ћат-папир. Сјео би на онај велики камен иза Требинчева плота и зове “Учо, ајде да по једну запалимо“ Тако сједе Војо и учо, мотају шкију, један другом припаљују цигар, не ваде је из уста, ко стари пушачи. Док они пуше ми скачемо испред школе, играмо се клиса, или јуримo за крпењачом.
Крај је школске године, нас тројица Ђорђо, Војо и ја, други разред завршисмо с одличним. Очеви нас уписаше у нижу гимназију. Директорка Јелка Вукајловић, после је заглавила на Голом отоку. Математику нам предаје Мустафа Шатор. Изведи на таблу једног по једног од нас тројице, ми ни бекнути. Не знамо основне рачунске радње и остала дјеца прешла на разломке. На првом тромесечју, први родитељски састанак. Шатор чита оцјене ученика, а нашим очевима каже: ,Останите с вама ћу посебно разговарати” Дође и директорка школе.
Одмах поче: “Другови, потпуно смо изненађени. Ваша дјеца дођоше као одликаши – све петице. А овде, немају појма шта остала дјеца уче, уста не отварају. Овако не може даље. Е, може, каже Драго Војин отац, ја ћу свога исписати и на занат с њим. Тако је и било уписао га је у жељезничку ложионицу и после је постао машиновођа. Отац ми Вуле замоли наставника да мене и Ђорђу остави, и обећа да ћемо надокандити пропуштена градива. Прихватисмо књиге, богами ми је и отац помагао. Уз велики труд успјешно завршисмо разред.
. ………..
После ниже гимназије Ристо је у дилеми, куда даље, коју школу уписати. Техника га занима, био се чак уписао у Техничку школу у Мостару, али и војни позив је привлачан. Обезбеђено школовање, а част је сваком оцу имати сина официра. И једно и друго захтевали су изузетан рад и велико самоодрицање. Ипак, определио се за војску и униформу.
И тако постаде питомац Пете класе Школе за активне пјешадијске официре 1950. године у Крагујевцу. После прве године школа је преддислоцирана из Крагујевца у Сарајево у новоформирани Пешадијски школски центар. Школавање завршава у августу 1953. с врлодобрим успехом. Могао је бити међу првима у рангу, од 350 питомаца, али му предмети друштвено политичког смера нису ишли глатко као практична обука. На војној обуци био међу првима. Остао је познат како гази стројеви корак раме уз раме са ,,класићем” Владимиром Стојановићем, који је војну каријеру завршио као генерал-пуковник командант Београдске армијске области.
Изузетне војничке врлине Ристу су препоручиле да прво службовање, као потпоручник почне у елитној Гардијској јединици у Загребу 1953. године. Поред челичне дисциплине, упорног рада и велике одговорности, крчио је пут каријерног официра. Две године касније свија породично гнездо са девојком из свога села. Василијом, кћерком угледног сеоског кнеза Јове Драгића, кога убише усташе 1941. године.
Јесен 1955. Свадба по сеоском обичају и српској традицији. Одабрани сватови – родбина, пријатељи и кумови. Вјенчање у општини. По повртаку сликаше се на Старом пазару код Коњичке ћуприје. Сдесна налијево: Ђуро Јаковљевић, стари сват, коња му држи Шћепо Лазаревић рођак, мајке им сестре. Следе, Душан Вулић зет, ,,муштулиџија” Станко Лазаревић, барјактар, Марко Јаковљевић, старо кумство са Вулином кућом, Јоксим Драгић, Ристин зет, Душан Гркавац, полубарт Ристине мајке Анђе, затим рођаци: Бошко Јањић, Милош Требињац, Панто Лазаревић, Раде Лазаревић, Бранко Калем, родица Јеленка-Јела Стојановић из Брђани, (јенга) ђеверуша, Ђорђо Лазаревић, ђевер, Василија Драгић млада, Крсто Јањић кум и Вуле Лазаревић, Ристин отац, домаћин сватова Испред сватова чуче Момо Лазаревић и младожења Ристо. Између Василије и кума Крсте стоји Милева Ристина сестра.
Што кажу добра фотографија замењује хиљаду речи – пружа много занимљивости и порука. Ристо официр Титове гарде, у време тешког комунизма, а свадбу прави по старом српском обичају. Традиција је јача од идеологије. Чак деветорица сватова су били у четницима.
Две године после женидбе, 1957. Гардијска јединица из Загреба прелази у Ваљево. У међуврмену Ристо и Василија добијају две девојчице: Биљану и Данијелу. У Ваљеву ниже најбоље оцене од надређених старешина. То га је препоручило за премештај у Београд – у Бели двор, гардијску јединицу, лично обезбеђење председника државе. Као мајор официр ордонас маршала Тита, командир је официрске чете. Командује официрима. Краће време и командант батаљона гардијске јединице, који је био састављен од три чете: официрске, подофицирске и трећа од војника редова.
На то место је дошао као изузетно способан трупни официр. Занимљив је податак, у то време веома битан, да је једини високо рангирани официр у Брозовом окружењу који није био официр КОС-а (контраобавјештајне службе). Специјализирао је тактику, најтежу војну дисцилину. Као изузетно цењен по способности, наилазио је на завист код поједних официра. Један официр КОС-а је пратио његово понашање. И најмању ситницу. Тако, због једне безазлене реченице, преко ноћи је прекомандован из Белог двора за начелника пука Гардијске јединице на Вождовцу..
У међувремену је завршио Вишу војну академију и Школу народне одбране (највиши војну школу). Дошло је и време за вишу војну функцију али и прекоманду из Београда. Имао је да бира: Скопље или Сарајево. Зов завичаја је био јачи од бржег напредовања. У Скопљу би добио генералски чин док је Сарајеву успорено његово напредовање. Од пуковника није даље макао, иако је био помоћник начелника Центра војних школа у Сарајеву и начелник Катедре тактике. Било је то време када су се генералски чинови делили по националним кључевима и другим везама. Тако су многи лошији брже напредовали до генералских еполета. Из његове генерације од 350 ,,класића” двадесетројица су постали генерали ЈНА. Војну каријеру је завршио као пуковник, командант Територијалне одбране зеничког округа.
За четрдесетогодишње службовање, шест пута је одликован од председника државе.. Пензионисан је 1991. године. Грађански рат у БиХ га је затекао у Сарајеву. У мају 1992. успио је избећи из града и пребацити се у Ниш. Близу сестре Госпаве и њене породице. Повремено је долазио у завичај помагао своме народу у одбрани родног краја. Последње године живота провео је кругу породице у Нишу далеко од свог завичаја и Херцеговине.
Ово би био као званични део биографије пуковника Ристе Лазаревића. Али један случајан сусрет на ВМА са Миланом Стојановићем, Требињцем, пре двадесетак године употпунио је Ристину биографију. Тако, једне недеље дођем код Рилета у посету, кад код њега седи старији човек, потпуно сед средњег раста. Ристо ме представи, ко сам и одакле сам, кад рече да сам Јаковљевић из Бијеле, официр се брецну, ,,Не може бити из Бијеле. Они су са Борака. Ја сам у јесен 1945. пресједио читав дан пред њиховим кућама кад смо гањали четнике шкрипаре”. Док га Ристо убеђује да су Јаковљевићи у Бијелој, сјетих се прича покојне мајке коју би често зборила:
,,Е што ме јадан дан партизани из памете исћераше, боже мој. Подјесен, пред малу Госпојину 45., партизани изненада бануше у село. А мој Ђуро, наш Момчило и Обрад у Петкову амбару крију се. Партизана једно десетак. Командир ме пита: ,,Млада ђе ти је чоек, ђе ти је командир? Гвори!. Ја јадна, понављам не знам ништа о њему има мјесец дана. Не знам па бог! А њих тројица у амбару, од нас ни десет метара” Некако ме се откануше. Пређоше на ђецу. Један им прави од дрвета ,,зврк” и окреће га. ,,Ево даћу га оном ко каже ђе су вам очеви. (крили су се још Јово и Марко,) донијеће му бомбона. Ђеца не отварају уста, ништа нису ни знала. Некако пред мрак одоше. Живу ме тај дан испрепаадше”. ( Обрад Бједов из Книна. Као партизански борац 1. далматинске бригаде прешао Неретву и Сутјеске. После повратка са Сутјеске у јуну 1943. остао у Бијелој у кући Ђуре Јаковљеића све до предаје 11. новембара 1945.)
Гледам човека поред Ристе, не могу да верујем, да је поред мене човек, партизански командир који је пре педесет година моју мајку испитивао док ми се отац скривао од ОЗН-е.
,,Па човече, зар сте ви били пред нашим кућама 45?
,,Јесмо вала и цијели дан. Ја сам био командир те десетине КНОЈ-а. На Борцима у kоманди речено нам је претресемо те куће”.
,,Па човече, ту ми се отац крио, а мајку сте ми испитивали”
,,Па шта ја знам, тако је то било.”
,,Би ли пуцали да сте их приметили!”
Богами би, речено нам је да пуцамо ако примјетимо неког сумњивог. Знаш, свашта се причало о четницима” – и представи се: ,,Ја сам Милан Стојановић, из Попова Поља код Требиња потпуковник ЈНА у пензији”
На први поглед Милан ми остави утисак благог и искреног човека. Време посете истече, с Рилетом се поздрависмо и ми право у прву кафану. Добро се упознасмо и испричасмо. Врло занимљив и реалан човек. Каже већ у јесен 1945. са Борака је прекомандован у Београд у Титову гарду. И дочекао пензију као потпуковник. Са Ристом Лазаревићем је дружио од 1953 године, преко 60 година. Био му је искрени друг и прави пријатељ.
Дружење са Миланом сам наставио, десетак година, све до његовог пресељења у Требиње. Реалан искрен, много тога прошао и знао. Тако једном приликом ми вели: ,,Знаш ли како је Ристо дошао у Бели двор у Титово обезбеђење, а како је отишао?
,,Видиш, настави Милан, били смо у Ваљеву, Ристо је важио је за једног од најспобнијих официра у Гардијском пуку. На војним бјежабама његова јединица најбоља. Војска га је цијенила. Никад ни један екцес. Знао је да ради с људима. Као такав официр прекомандован је у Београд, Батаљон гарде у лично обезбеђење маршала Тита. Не само то, већ је постављен за командира официрске чете. Командовао је официрима у Белом двору. Е сад оно што је битно. Био је једини официр на тако високом положају, а није био официр КОС-а (контраобвештајне службе). Веровао или не! Дошао је директно из трупе, наравно из гардијске дивизије. Био је једно вријеме и мајор ордонас, Брозова најужа пратња. Путовао је са Титом у иностранство. Дочекали Никсона, председника Америке. Сваки посао беспрекорно и професионално обављао.
Знаш, и у војсци је било много зависти, каријеризма, љубоморе на бољег од себе, посебно личне сујете . Официри КОС-а су то пратили и држали под контролом. Пратили су своје колеге из чете. Почетком 70-тих година Броз улази у осамдесету годину, проредила се његова путовања, посјете страних државника, И тако, у једној доколици, дође официр Ристин колега и пита га: ,,Риле, како си, шта радиш?”
,,Ма добро је, све је како треба, све по ПС-у, само се нешто нема посла” вели Риле.
,,Где ће то рећи, сто ти богова, да се нема посла а обезбеђује Маршала“, врти главом Милан. Сутрадан, стиже наредба, Ристо добија прекоманду у гардијску јединицу на Вождовац, поставља се за начелника гардијског пука, али више није у Белом двору. Официр који га је пратио постао је генерал. Али то га је прогањало, шта уради човеку, да би умирио савест Ристи је отворено рекао да га је пратио. Ту његову исповест Риле је прећутао и држао у себи.
Е сад буди паметан, Ристо одлети из Белог двора због једне безазлене реченице, а његов претпостављени Марко Рапо генерал и Брозов ађутант пригњечи председнику прст. Залупио врата док је Тито излазио из аутомобила. Он и аље остаде на тој дужности. У Маршалату и војној безбедности била је јака хрватска линија и штитила је своје људе. Не само то, већ су водили главну реч у војним безбедносним структурама. У томе су српски генерални испали наивни. Више од тридесет године шеф КОС-а није био Србијанац. Била су два Србина: Шашић и Ћујић, али они су из Хрватске. На челу војне службе безбедности смењивали су се Хрвати, сумњивих ратних биографија. Замислите, крајем седамдесетих година за команданта Гардијског батаљона у Белом двору долази Мартин Шпегељ, ванредно је унапређиван брзо је напредовао. А 1991 отворено крену да руши Југословију и илегално наоружава хрватске паравојне јединице. Све на штету Срба. Сећаш се оног филма (1991.) како је наоружавао Хрвате и претио Србима. А ми нажалост нисмо имали неку мудру стартегију као се борити против непријатеља у својим редовима.” вајкао се мој другар Милан.
А Ристо је остао и даље исти, са свим људским особинама дарованим од оца Вуле и мајке Анђе, као и врлинама стеченим током образовања. По раду, дисциплини, култури и скромности постао је познат и признат као човек и велики патриота..
Иако пензионер помагао је своме роду и народу, у том несретном грађанском рату у БиХ. Повремено је долазио у завичај, помагао у одбрани села. У Нишу је организовао слање хуманитарне помоћи на Борке. Истини за вољу, код неких појединаца , није био добро схавћен и прихаваћен иако је био познати и признати официр. Супроставише се неки војно необразовани скоројевићи, са мало знања а пуни себе. Било је и разних отпора. Све је то стоички подносио и ником се није светио. Чојство по Марку Миљанову. О његовој људскости и скормности тек ће се причати и писати.
Сећам се кад смо из Ниша, у јулу 1992.године, возили хуманитарну помоћ на Борке – херцеговачко ратиште, код Краљева се поквари камион. Тежак квар морао је ,,Партизански пут” да пошаље други камион. Преноћили смо на каросерији камиона на врећама брашна. Имали смо понуде и за удобнији конак.
Често је долазио у Београд, на ВМА, на лекарске прегледе. Обавезно би га сачекао и до аутобуса за Ниш мало би диванили. Тако једном приликом у ,,Милошевом конаку” у Топчидеру, тада чувеном ресторану по јагњећем печењу., наручујемо пиће и јело. Ристо каже: ,,Jа бих један пасуљ“. И упорн је. Намигнем конобару ,,Добро, мени донеси јагњече печење а пуковнику глот пасуљ – мало га подсети ан војне вежбе. Наравно, била је шала. И док сам плаћао рачун конобар Бранко ми вели. Е свакакви ми гости долазе, али овако скромнији човек одавно није ушао у овај ,,Конак”. Е такав је био Риле.
На крају о пуковнику Ристи Лазаревићу има ко да пише и збори, јер је то својим делом и чојством доказао. За таквог човека исплатио се уложити труд да га што боље представимо. Ово је само део из његове богате биографије. .
…………..
Имамо ми Коњичани још високих официра о којима можемо говорити с поносом.
Миле Кандић, из Ораховице, адмирал, командант Југословенске ратне морнарице до 1992. У оном бурном времену успешно је из хрватског приморја извукао војску и опрему у црногорско приморје, зато га је Туђманова власт 1992. у одсуству осудила на 15 година затвора.
Горан Сарић, са Борачког језера, први генерал полиције Републике Српске, командант специјалне јединице у најтежим ратним данима (1992 – 1995).
Ранко Живак, из Брђани, пилот, генерал-потпуковник, од 2009 до 2018. командант ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Србије.
Младен Курибак из Градца, генерал-мајор полиције у Министарству унутрашњих послова Србије. Године 2013. начелник управе полиције Србије.
Сретен Јаковљевић
Фотографије из личних архива породице Ристе Лазаревића