24 јануара, 2017 4:30 pm | Напишите коментар

Пре сто шест година

Федор Лукач први препливао Борачко језеро

---

Било је прије сто шест година, у љето 1911. На Борачко језеро дођоше осморица момака из Сарајева. Наравно, из Коњица до језера су стигли пјешице. Преноћили су под једним шатором, сутрадан хоће да препливају језеро. Чули сељани, Језерани, шта момци намјеравају. Скупило се цијело село. Чуду се не могу начудити. Стaрци одвраћају момке да то не раде, јер нико дотад није препливао језеро. Причају да у њему живи аждаја која сваког прождре ко доплива до половине језера. А како је било, описао је учесник тог догађаја др Федор Лукач у књизи „Побегли од смрти“ Момчила Марића.

„Стари главар села Симо Андрић упорно је тврдио да је он видио јелена, како из планине бјежи према језеру, и када је допливао до половице, одједном је нестао, као да га је језеро прогутало. Не слушајући савјете искусних сељака, нас осморица су запливала у правцу другог краја језера (око 700 m), али на наше запрепашћење, на другом крају није било краја, него густи шаш и посве муљаво мекано дно, по коме се није могло стати него се у њега пропадало. Одмах смо кренули назад, пливајући, кад усред језера наш добар школски друг Јаков Блажевић, годишњак, почне да виче да не може више, да ће потонути. Симо је са обале викао: „Јесам ли вам рекао!“ А ја сам случајно био понио за гаћице свезану ватерполо лопту и хитно сам јој врпцу зубима прегризао (тад сам имао стварно фантастичне зубе) и додао Блажевићу, а он је сиромах прихватио грчевито лопту, и ми смо га вукли и гурали до обале. Овај исти Блажевић био је касније, за вријеме Првог свјетског рата, као Хрват, добровољац у Првој српској добровољачкој дивизији и сиромах је погинуо у борби против Нијемаца у Добруџи“.

Тако се заврши драма на језеру, момци га први пут препливаше, Лукач спаси свога друга Блажевића, а сељани остадоше и даље да се чуде, крсте и лукаво подсмјехују. „Виђесте ли да је ту било нешто чим оног једног довукоше од половине језера“. Знали смо ми шта их чека. Само их је драги бог спасио. (У тексту помиње Симу Андрића, највјероватније да је у питању штампарска грешка, јер су на Језеру живили само Сарићи. Може бити Симо Сарић, Андрића није тада било на Борцима. Послије је била једна кућа, Шћепанова, али су се до 1945. у документима водили као Јаковљевићи).

 

Ко је био Федор Лукач?

Тешко је укратко извући неколико детаља из његове богате биографије. Па ипак, почнимо редом. Унук је Симе Лукача, земљорадника из старе српске породице из Вргинмоста са Баније. Син Стеве Лукача, шумарског инжењера с бечком дипломом, који је каријеру завршио као начелник шумарства Босне и Херцеговине, и мајке Катинке, рођене Поповић, из Славонског Брода, која је завршила средњу школу у Дрездену и говорила њемачки и француски. Имао је тројицу браће од којих је Александар био љекар у Љубушком, а убише га усташе 1941. чим су дошли на власт. Федор је имао сина познатог новинара Сергеја Лукача, професора и оснивача Катедре за новинарство Факултета политичких наука у Београду.

Федор Лукач је рођен 1892. у Фочи, у источној Босни, гдје му је отац службовао једно вријеме. Основну школу завршио у Сарајеву, као најбољи ђак. Гимназију је започео у Тузли, а завршио у Сарајеву. Као седамнаестогодишњак је планинарио.

Када је био ученик 7. разреда Сарајевске гиманзије, у Сарајево је из Загреба донио прву фудбалску лопту. С двојицом другова основао је први фудбалски клуб у том граду. Године 1911. препливао је Борачко језеро, освојили су највиши врх на Прењу, Лопоглав, а одатле препјешачили до Бијелог Поља код Мостара. Исте године ишли су на излет у Сплит пјешице од Травника, одиграли утакмицу с Хајдуком. Уписао се на студије медицине у Будимпешти. Послије двије године прешао је у Беч

Од Беча и Галиције преко Албаније до Швајцарске

 Сарајевски атентат 1914. га је затекао у Бечу. Његов брат Алекса био је у организацији „Млада Босна“. Неколико дана по атентату сви Срби – студенти хитно су мобилисани у аустријску војску и стављени под посебну присмотру… С војском на Трст, Љубљану, потом на фронт у Галицију гдје је заробљен од руске војске. Јавља да као добровољац иде у Србију, гдје стиже у вријеме великог напада Аустрије на Србију у јесен 1915. Са српском војском се повлачио у Грчку. Приликом повлачења био је додијељен пратњи краља Петра Првог Карађорђевића. Након краћег опоравка и послије извјесног времена пребацује се у Рим с групом љекара, потом у Женеву, у Берну се бави спортом – лаком ателтиком… На првенству у ателетици те 1918. године био је првак у скоку удаљ, и поставио је нови швајцарски рекорд у скоку удаљ. У Швајцарској наставља студије медицине. Упознаје се с Лином Гудсиберг и 1919. године вјенчају се код православног свештеника у Берну. Припремао је докторску дисертацију „О проблемима рака на дојци“. Исте године долази у Сарајеву и запошљава се као љекар у државној болници.

 

Први хируг у Мостару

 Др Лукач је специјализирао хирургију и асистирао је чувеном професору Костићу у Сарајеву док је оперисао Алексу Шантића, који се послије опоравио. Алекса је умро неколико година касније од друге болести. Као специјалиста хирург од 1923. прелази у Мостар и отвара хирурушко одјељење у Државној болници. У Мостару је провео 18 година, као љекар хирург, а потом је управник Бановинске болнице. За то вријеме извршио је преко 30.000 разних операција. Лијечио и помагао народу. Постао је један од најугледнијих Мостараца. Бавио се спортом, културом и просвјећивањем. Био је и предсједник Српско-просвјетног друштва „Просвјета“. Помагао људима без обзира на вјеру и нацију.

Доласком усташа на власт 1941. ухапшен је међу првих пет Мостараца у том граду, крајем маја 1941. С њим је ухапшен и Мујо Пашић, судија, предсједник Окружног суда у Мостару. Усташке власти су Пашића присиљавале да потише лојалност новој НДХ. Чак му је Херенчић, усташки функционер, нудио високо мјесто у влади НДХ у Загребу. И поред свих притисака и уцјена, Мујо је то одбио. Пуштен је на интервенцију бројне родбине и угледних Мостараца. Остао је одан краљу и отаџбини и заклетви коју је дао као судија. По изласку из затвора активно је радио на помирењу Срба и Муслимана и осуђивао усташке злочине над Србима. Прикључио се четничком покрету Драже Михаиловића. Био је члан Националног комитета у четничкој команди и остао му вјеран до смрти 1944. године.

 

Хапшење у Мостару 1941. и бјекство са стријељања

Своје хапшење од усташа у Мостару 1941. Федор је описао у књизи „Побегли од смрти“ Момчила Марића. Дијелови си објављени и у недјељнику „Време“ 10. 1. 2013. године.

„Кад су Нијемци и Италијани заузели Мостар, нису с почетка дирали Србе. Заузели су Мостар 10. априла 1941, а усташе су преузеле власт тек крајем маја. Дотле је владао мир у граду. Али 31. маја почело је прво одвођење Срба на убијање.

Те ноћи упало је у мој стан око један послије поноћи ништа мање него 12 до зуба наоружаних усташа. Ја сам спавао, јер сам све до 11 сати оперисао у болници баш тројицу Хрвата, инжењера који су имали тежак удес на жељезници. Сва тројица су спашена успјелим операционим интервенцијама“.

Од тога дана почели су хапсити Србе по Мостару. Доктору Лукачу није помогла ни чињеница што је лијечио људе, оперисао, спасавао животе. Није му вредило ни писмо са три печата од др Алојзија Мишића, бискупа католичке цркве који наводи „да сам ја за све вријеме свога боравка према Хрватима имао нарочито добар однос и да сам их, нарочито католичко свештенство и часне сестре, лијечио и у сваком погледу им излазио у сусрет…“

Католичком свештенику и главару самостана др Леу Петровићу сам у два маха спасио живот. Први пут 1923. када је искрварио због хемориода… Други пут сам му спасио живот кад су Италијани и Нијемци дошли на једно 50 км од Мостара, али југословенска војска је још држала град. Тада је фра Лео Петровић отишао у оближње католичко село, покупио сељаке и са њима пошао да он заузме Мостар“. Лукач наводи да је југословенска војска спречила фратра да крену на Мостар, ухапсили га и осудили на смрт. Бојећи се за страшне посљедице по мостарске Србе, Лукач је с неколико најстаријих Срба из Мостара интервенисао код команданта дивизије да се фратар пусти на његову одговорност. Иако је био осуђен на смрт, командант дивизије је ослободио фр Леа и предао га Лукачу на одговорност.

„И шта мислите како је тај „свештеник“ узвратио моје двоструко спасавање његовог живота? Како је он био један од главешина у усташком стану, који је ускоро био организован у Мостару, а по заузимању града од Нијемаца и Италијана, он је био први који је у усташком стану предлагао да се мене ликвидира у првој групи које ће усташе одводити на стрељање“, пише у својим сјећањима др Лукач и наставља причу како је побјегао са стријељања код села Ортијеш близу Буне.

„Био сам свучен и у моменту кад су усташе пошле неколико корака уназад, да дигну пушке на нас, ја сам скочио са најближег гребена у набујалу и ледену Неретву. Срећом, нисам ударио у неку стијену, којих ту има у обиљу. Само сам нешто згулио, не осећајући то, кожу са длана десне шаке и, јасно, заронио што могу дубље према средини ријеке“.

„Кад сам послије десетак замаха морао због клиске на површину, чуо сам како брзом паљбом према мени пуцају. Био је савршено потпун мрак и стога ме нису погодили, а ја сам пливајући и ронећи грабио низ Неретву. Послије једно 800 метара (послије рата сам проверио све на самом терену) био сам толико исцрпљен и далеко од усташа да сам морао прићи обали, али то је био мало тежи падеж, јер сам био потпуно клонуо“.

Федор је успио да дође до куће једног сељака Србина, ту се сакривао једно вријеме. Послије је преко Италијана, као „њихов заробљеник“, пребачен у Сплит. Из Сплита у Швајцарску, затим у Италију, у Бари. Преко Црвеног крста стигао је у ослобођени Београд 1944. године. Војна команда га упути у Зрењанин да лијечи рањенике са Сремског фронта. Из Зрењанина иде у Сарајево за главног хирурга VII војне сарајевске области. Послије пола године изабран је за доцента хиругије на Медицинском факултету у Сарајеву. Био је и редовни професор и шеф Хируршке клинике. У Сарајеву је остао све до пензије 1964. када прелази у Београд. Успио је да поврати властиту кућу коју је купио још 1940. године. То је издејстовао син му Сергеј, већ познати новинар, уредник у НИН-у, професор и оснивач Катедре за новинарство Факултета политичких наука у Београду.

 

 Материјал коришћен из више књига: „Побегли од смрти“ Момчила Марића (у издању библиотеке „Идеали“, Београд, 1961), „Мостарски Срби“, и часописа који су писали о др Федору Лукачу; часопис „Време“ 2013. посветио му је десетак страна у два наставка

 

Редакција чувеног НИН-а почетком 1971. године

 

Припремио: Сретен Јаковљевић