јануар 26, 2017 10:50 am | Напишите коментар

Прича старца Илије

Живот под Аустријом


О владавини Аустрије у Босни и Херецговини најбоље је народ смислио изреку: „Около калајли – унутра белајли“. Тако је и било. Треба поштено рећи, све грађевине које вриједе направљене су за вријеме Аустрије. Мало ко је говорио било је то за вријеме Аустроугарске. Настале су велике промјене у односу на турско доба, када се овај крај називао и Стара Херцговина. Почеле су се и пруге и путеви правити. Аустријске власти на сваком кораку истицале су како поштују све народе и њихово писмо и језик, културу и обичаје. То су биле само приче. Донијели су законе по којима су сви „равноправни“. Ето, на примјер: ако Србин добије позив од власти писан латиницом, није морао да се одазове јер није писан ћирилицом. Међутим, то је било само на папиру. Било је ту доста сјаја и калаја. Државне послове су добијали углавном странци. Вјешто су радили на одвајању Срба од Хрвата и Муслимана, увијек их вјешто завађали да би лакше владали. Стари људи су причали да су у званичним документима, гдје је рубрика вјера, за Србе уписивали источно православна, а не српско православна, која је призната још од Светог Саве.

Својим наредбама стално су иритирали сељаке, нарочито Србе. Пошаљу неки позив, па намјерно погреше неко слово у имену и презимену писано ћирилицом, или позову човјека на саслушање када му је слава, или неки наш велики светац. Немилосрдни су били кад би ухватили сељака у шуми да сијече дрва за огријев. Глобе су биле велике. Има низ примјера како су кажњавали Србе. Ево једног како су моји Борчани прошли. Било је то 1909. године. Велика суша те године. Толика је била да су наши Борчани морали сијено куповати и увозити из Мађарске. Плаћали скупо и жалосно. Црно иза ноката. Да би ублажили посљедице суше и спасили стоку, напишу молбу Уреду и Земаљској влади да им дозволе да крешу шуму. Добију одборење – и заврше посао. Али касније стиже им рјешење од Уреда да плате „глобу“ јер су на водно „унаказили“ шуму. Е, шта су могли „косником“ (којом су кресали) да унаказе онолико шуму по Борцима и Борачкој Драги.

Богами, дошла наредба да плате глобу. Е, шта ће ти они јадни, скупи се њих десетак домаћина и напишу жалбу Земљаској влади у Сарајеву. И ништа од жалбе, добију одбијеницу у којој стоји да су „квар из обијести извели“. Морали су платити глобу, тако испаде да су платили и ту шуму коју се кресали. Колико се сјећам, кажњени су мој ђед Ристо, Јован Шиниковић, Јово Симић, Марко Ламбић…

 

Казивање Илије Сарића са Борака у недавно објављеној књизи Сретена Јаковљевића „ОД БОРАКА ДО ВИШЕГРАДА Илија Сарић соколаш и равногорац”

 

NASLOV: Nada

UREDNIK: Kosta Hörmann

IMPRESUM: Sarajevo : Zemaljska vlada za BiH, 1895.

FIZIČKI OPIS: 20 cm

UDK: 070

„Nada“, list namijenjen pouci, zabavi i umjetnosti, je književni časopis koji je izlazio dva puta mjesečno u periodu od 1895. do 1903. godine. Časopis je pokrenuo Kosta Hörmann, austrougarski vladin povjerenik za Sarajevo, ujedno i glavni urednik izdanja, dok je književni podlistak uređivao Silvije Strahimir Kranjčević. Izdavala ga je Zemaljska vlada za BiH, a izlazio je dva puta mjesečno, na latiničnom i ćiriličnom pismu. Časopis je izlazio do 1903. godine, kada je ugašen radi finansijskih razloga. Sadržaj „Nade“ dostupan je na:

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *