12 марта, 2017 11:45 am | 2 коментара

Морине планина из народних предања, легенди и пјесама


НА ПОЧЕТКУ – етно група „Видовдан“ с пјесмом: „Кићено небо звјездама“

Кућа боема и песника Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији била је тесна да у петак, 10. марта, прими све Херцеговце на представљању књиге „Морине у Херцеговини“. Њени аутори Милош Окука и Никола Лакета описали су висораван Морине у североисточној Херцеговини, планину која је била летњо станиште херцеговачких чобана. Планину која је ушла у историју и предања, путем легенди, народних прича и српских песама. Планину која је остала чувена и по страдању сватова мостарског бега Лакишића на Митровдан 1747. Године, када се на овој планини смрзло више од сто сватова, а међу њима доста ага и бегова. Трагедију је преживела само млада Хајкуна из беговске куће Ченгића, коју је коњ бега Љубовића, пробијајући се кроз сметове, смрзнуту донео пред куле свога момка Халила Љубовића, коме се прво обећала и руку дала. А не пред дворе бега Лакшића који ју је силом препросио, а потом скупио стотину сватова да је воде у његове куле и одаје. Тако је настала чувена епска песма „Женидба бега Љубовића“.

АУТОРИ: Никола Лакета и Милош Окука. Крајњи десно: Стеван Ћосовић, издавач књиге

Херцеговци  на промоцији књиге

Међу посетиоцима и проф. др Слободан Реметић, лингвиста, други слева

О књизи су говорили познати уметници и научници: Витомир Дардић, познати драмски уметник, Милош Марковић, дугогодишњи новинар РТС-а, аутор многих запажених интервјуа и репортажа као и књига, проф. др Милош Ковачевић, познати лингвиста, као и аутори: проф др Милош Окука и историчар Никола Лакета. Занимљиво је да су Ковачевић, Окука и Лакета из три села из подножја Морина, одрасли на овој суровој планини, а потом се високо винули у свет науке. Учили су и уче младе нараштаје о чистоти српског језика и писма. А имало им је од кога и доћи, јер су скоро са самог извора Неретве, краја чији је говор Вук Караџић узео као потку за основу  српског језика и правописа.

„Ми у Херцеговини немамо много митова, имамо више легенди који су ближе историји и стварности, а њихов подвиг омогућује дуже памћење у нашој свести. И зато, коме год је стало до завичаја, до Херцеговине, до њене историје, а овде нас има, и не само овде, ову књигу ће имати као драгоценост у својој библиотеци“, рекао је Милош Марковић.

Професор Милош Ковачевић надахнуто је говорио о Моринама, Улогу, селима Борча и подсетио је на једну тужну чињеницу. Када је ишао у школу у Улог (1965), била су три пета разреда из којих је изашло шест доктора наука. А данас у Улогу имају само три ученика: два у Улогу, а један у Клињи. „Ова књига овако написана јесте споменик, не Моринама, него на један начин и  Борчу. Карактеристка Морина је у томе што и дан-данас тамо нема струје, а нема струје ни у селима која су испод Морина“.

Милош Окука, познати лингвиста и први аутор књиге, подсетио је да су он и Лакета из истих крајева, где су као деца живели и радили на Моринама. „Циљ нам је био да кренемо у потрагу за животом, да испричамо једну причу о животу и људима, о том крају, пре свега о источној Херцеговини. Морине су послужиле као полазиште да нешто кажемо о себи, ко смо, шта смо, одакле смо. Али и шта је било с нама. То је био наш циљ, а колико смо у томе успели, нека оцене читаоци“.

Три позната научника из три села из подножја Морина: проф. др Милош Ковачевић, лигвинста, проф. Никола Лакета, историчар и проф. др Милош Окука лигвинста

Други аутор књиге Никола Лакета захвалио се посетиоцима: „Хвала вам на вашем присуству. Данас смо се састали на овом месту, јер нас је књига повезала. Подсетила нас на наш завичај, нашу Херцеговину и наше Морине које су чудесно лепе. Ја живим у Аустралији, али је завичај у срцу; увек где год идем носим га и с тим се поносим“.

Књигу „Морине у Хереговини“ издала је издавачка кућа „Свет књиге“ из Београда, њен власник Стеван Ћосовић. као добар домаћин и организатор успешно је водио ово књижевно вече које је завршено надахнутим песмама музичке етно групе „Видовдан“  „Расти, расти, мој зелени боре“

Расти, расти, мој зелени боре …

да ја видим све градове

Све би граде, за два града дала

за Требиње и за Невесиње

СНИМАК ЗА УСПОМЕНУ

Најстарији посетилац промоције Јово Савић из села Порија, код Улога. Лево  је Наташа Глигорић – праунука Пера Тунгуза и унука Данила Тунгуза Перовића.

Извор:  СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА

 

2 коментара

  • Branislav Sojic says:

    Postovani, Ovim putem bi htio da se zahvalim autorima knjige jer ce mladji narastaji moci upoznati zavicaj svojih predaka koji je nazalost skoro ostao pust. Drago mi je da su pripremili ovakvu knjgu o nasoj Hercegovini i Borcu. Zao mi je sto nisam znao kada je bila promocija jer bih rado dosao, a ujedno bi vidio svog komsiju iz Sarajeva prof. Kovacevica. Bili smo komsije i u Borcu prof iz sela Presjedovac a ja iz sela Plocnik. Ostaje mi da ocekujem neko novo druzenje sa hercegovcima u Beogradu. Veliki pozdrav svim hercegovcima ma gdje bili sirom svijeta. Branislav Sojic selo Plocnik, gornji Borac

  • mjeseceva.zvjezdica says:

    Po usmenom predanju, dan ženidbe bega Ljubovića i pogibija svatova je vezan za Simunj dan 16.02. Simunj dan je u narodu poznat kao Ljubovića svadba i Skočajića slava. Simunj dan je ujedno i dan koji se smatra polovinom zime u visokoj Hercegovini. Vjerujem da autori nisu pogriješili kada su ovaj događaj „vezali“ za Mitrovdan te da su oni došli do pisanih tragova. Usvakom sluičaju veliko hvala za još jedan pisani trag u vremenu o visokoj Hercegovini.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *