јул 29, 2017 5:55 pm | Напишите коментар

Сећања

Прота Димитрије Јовановић, први свештеник у Коњичкој парохији


 

Пре 101 годину, на Илиндан 1916. године преминуо је прота Димитрије Јовановић, први свештеник Српске православнe цркве у Коњицу отвoрене још за време Турске.

О проти Димитрију Јовановићу, мало се причало а још мање знало. Било такво време, приче о старинама и традицији, нису биле по вољи систему а истини за вољу није се много помињао ни у црквеним авлијама, бар у  последњих пола века. Знали су стари људи, али ко је њих слушао. Е, сад нам је једино преосталао да листамо црквене летописе, старе књиге у библиотекама и “папире“ у архивама. Тако можемо доћи до истине, остало је све магловито, непоуздано и ствар помало разигране маште.  

Зашто ово кажем? Пре тридесетак година један Коњичанин објави књигу и у њој написа да је поп Димитрије Јовановић рођен Челебићима код Коњица. После њега и други коњичанин објави своју књигу и он такође то исто објави. Наравно верујући да је први аутор  написао тачне податке. Али, уз мало више труда и времена могло се доћи до поузданијих података. Могло се у помоћ призват и народно памћење које каже да је од мјештана први свештеник био Стеван Шиниковић са Борака.

Ко је био Димитрије Јовановић?

У Споменици Епархије Захумско-херцеговачке“ пише:  Димитрије Јовановић, рођен 1834. године у Попову (срезу љубињском)  Завршио је богословију у Београду. Неколико година био је учитељ у Херцеговини.  Рукопложен је од митроплита Прокопија  за ђакона  и презвитера 24 и 25 јуна 1865. Као свешетник  служио је од 1865.до 1878. у Коњицу, , … после две годидне у Стоцу, па опет у Коњицу од 1897.  потом до конца 1909. у Калиновику. 1. јануара 1910. стављен је у мир  и преселио се у Коњиц  где га је и смрт нашла.“ Митроплит Игњатије одликовао га је напрасним крстом 21.септембра 1877.

За време (Херцеговачког устанка 1882. који је дигнут у Улогу против Аустрије у којем су учествовали заједно Срби и Муслимани, а устаници били продрли до  Борака и Врапча,  прота Димитрије је тада био ухапшен и у затвору је провео осам месеци… Умро на Илиндан 1916. године, у 82 години живота, а свешетничку мантију носио је 51 годину.

Прота Димитрије водио је и Прву српско православну школу у Коњицу, још за време Турске владавине. а управник јој је био Вукашин Терзић.

Према писаном извору Прва православна Основна школа у Коњицу основана је 1873. Имала је 45 ученика од чега 36  дјечака и 9 дјевојчица. Први учитељ био је Шпиро Старовић,  београдски богослов…. У исто овај извор упућује  на тврдњу да је ова школа била смјештена  близу постојеће православне цркве (Младен Араповић, лист 3. март“  28. април 1984.)

У то време духовни живот српског народа у Босни и Херцеговини био је у пуном процвату, као мало када. Цркве су грађене, и школе отваране, културна друштва оснивана, трговачке и занатске радње се отварале.  У тих четрдесет година у Коњичком крају изграђене три цркве: у Челебићима, 1860. (чијег градитеља Марка Манигоду Турци убише, петнаест година касније), у Коњицу освештана 1886. и на Борцима 1896.  Добротом српских патриота широм земље, од Мостара, Сарајева, Београда … до Трста, у Коњицу је 1904. саграђен и освештан, тада најлепши Светосавски дом у Босни и Херцеговини. Велику свечаност на његовом освећењу увеличао је и наш песник Алекса Шанитић. Из Мостара је довео познато српско-културно уметничко друштво Гусле“. Од железничке станице до цркве и Дома (на Варди) кроз град су  прошли певајући светосавске песме бурно поздрављених од  2000 раздрагнаих грађана – како су тадашње новине писале, Био је најлепши и незаборавни поклон који је Шантић даривао Србима коњичким.

КОЊИЦ 1885. – годину пре него што је направљена и освештана Српска православна црква Светог Василија.

Преживео је прота Димитрије и два хапшења од Аустријске власти, забрану рада српско-православне школе 25. маја 1882. године.. Тада у услужбеним називима  ни једна српске институције није смјело стајати ријеч српски“ ( Проф др Јусуф Мулић Коњиц и његова околина у вријеме Аустроугарске владавине“ )

И поред те забране Срби су остали упорни у свом захтеву да им се одобри рад школе употреба ћирилице, право одржавања светосваских свечаности и беседа. Тек 11 година после силних ургенција и писама митроплита Захумско-херцеговачког Серафима Перовића , добили одобрење за рад Српско-православне црквено-школске општине у Коњицу. Чланови за одобора за покретање рада Црквене општине су били; Илија Мужијевић, из Коњица, Милош Сарић са Борака и Перо Драгић из Бијеле.

Било је то време када су морал  и духовни живот били на цени. када похлепа и богаћење нису били узели маха. Својим делом је то потврдио и наш први коњички парох Димитрије Јовановић, које остаде записнао у Споменици Захумско -херцеговачке епархије 1928“:

“Године 1910.  даровао је српском културном  друштву Просвјета“ у Сарајеву сав свој иметак у врендости од 20.000 круна те ступио у ред великих добротовра Просвјете“(Вредност поклона је била годишња плата градоначелника општине у Коњицу који је финансиран из буџета аустроугарске власти)

И  Просвјета“ се на леп начин одужила и захвалила великом добротвору  подигавши му споменик, на српско-православном гробљу Мусала у Коњицу. Споменик својом израдом и орнаментом поносно сведочи о  великом српском духовнику и добротовру и времену минулом. Ово је део приче о нашем првом свештенику, коме смо остали дужни.  Дужни лепих сећања и поучних прича о човеку који је преживео најтежа времена по српски народ, –  за време турске и аустроуграске окупације. Иза њега следе и други наши свештеници, из тог времена, који у тешким данима часно носише свој крст и служише своме народу: Шпиро Старовића, из Гацка, први учитељ Српске православне школе у Коњцу,  Стеван, Шиниковића, са Борака из Коњица, први мјештанин свештеник. Марко Поповића (из Невесиња), Видак Парежанин, из Билеће,  Јован Сломовић, из Чајнича,

 Сви су за време аустроугарске власти хапшени и затврани, а на онај свијет одоше свијетла образа и чистих руку. Прота Видак Парежанин је јавно обешен у Требињу 12. августа 1914. Стеван Шиниковић, ухапшен непосредно после Сарајевског атентата 1914. са петорицом најугледних мостарских Срба. Био је таоц на возовима Мостар-Коњиц, . У случају било какве диверзије на прузи  први би био убијен. Син му Саво избачен из мостарске гиманзије и инерниран у логор Арад (Румунија). У истом логору је био и затворен свештеник Марко Поповић. Прота Јован Сломовић је више пута затваран. Против себе је имао 22 лажне оптужбе. На крају успио је доказати да је невино оптужен и спасао се вешала. Али су га зато Немци убили у логору на Сајмишту у Београду 1943. након што је протеран из Коњица августа 1941.

Коњички свештеници и тадашњи народни преогаоци, српски национални радници, имали су се и на кога угледати. Мостар сусједна им општина, био им је центар у сваком погледу, политички, привредни,  здравствени, нарочито културни и духовни. Било је то златно време када су браћа Ћоровићи, Алекса Шантићи, Јован Дучић, Серафим Шолаја, Прокопије  Чокорило, Јоаникије Памучина,  Лука Грђић, Ристо Иванишевић… славу српског народа проносили својим радом на очувању националне свети, духовном обновом,  културом, отварњем трговачких и занатских радњи и предузећа. Многи мостарци су и у Коњицу отворили трговачке и занатске радње. Тако је  Илија Иванишевић, Ристин син, отворио у Бијелој код Коњица пилану— “Прву индустрију дрвета у Херцеговини“ која је запошљавала више од 100 радника. Народски речено били су сваком од користи.

Или како рече академик Предраг Палавестра у предговору књиге  Срби у Мостару“ :

 Све оно ваљано што је аустроугарска власт донела у Босну и Херцеговину, најбоље су и најбрже искористили мостарски Срби. Иако су у својој националној политици  и у својој тврдој оданости  вери доследно били против туђинске власти, и свуда где су могли високо дизали своје националне боје.

Мада нови живот никад нису до краја заволели, живо и брзо су се прилагодили  европским мерилима и потребама у општем препороду. На националним основама развили су мрежу трговачких и новчаних односа, скинули фесове и модернизовали чаршију, навикли се на европска одела и кренули на Запад  као да је њихов одувек, мада су се  и даље, сваког јутра,  окренути према Истоку крстили пред кућном иконом.“

 О нашем проти Димитрију Јовановићу и њему сличнима, њиховим делима и жртвовању за свој род и народ тек се причати и писати.

Сретен Јаковљевић

ИЗВОР Стара Херцговина

Фото споменика на Мусали Стара Херцговина

Фотографија  Коњица из 1885  од И. Веронеа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *