15 јула, 2018 1:49 pm | Напишите коментар

Петровдан на Борцима

Као некада у стара времена


У давна времена црквене годовине  и сабори били су места на којима се окупљао и саборовао српски народ. Место где се после свете литургије, надметало ко ће дати више  за цркевни барјак да га пронесе око цркве. Ту су се баш добро ћерали. После се данима причало ко победи и пронесе барјак.  У црквеној порти  момци и цуре развили би своје коло и натпјевавали се.  Обучени у најљепше што су имали за овакав дан.  Младићи се јуначили, бацањем камена с рамена. Чули су се звуци гусала. Старији уз ракијске чаше свићали своје послове. Мајке надгледале ко им оно “иде са шћери“ Тетке, (посебна инситуација за склапање веза и бракова) мериле и збориле ко је коме слика и прилика. Ако се њима допадне  млада или зет врата су им отоврена. Али није ишло све глатко.  А деца су посебна прича, користе гужву и вуку мајке им купе слаткише и сокове код Јовановића коњичког содаџије.

На многим местима је тако било. Али ако ниси био о Петровдану на Борцима, к’о да ниси ишао ни на једну годовину  Која је то светковина била! Слегао се силан народ,  из  коњичке вале  од Брадине до невесињске Луке и мостарског Бијелог поља. Домаћини из даљих села, на својим седланицима дојаше до цркве. Коње повезаше, покрај цркевног зида, ред скоро до Мићевића кућа.  Вељкина кафана дупке пуна, “игла нема где да падне“. Исто тако Драгина и Петрина продавница. Свако нешто купује, не долази се сваки дан у дућан.

Био је то дан за памћење. После би се препричавало ко с ким стаде и прошета, јесу ли слика и прилка. Која ђевојка бијаше најљепша. а момак највиђенији. Чија се пјесма у колу најбоље чула. Свако је имао своје приче и миљенике: Имали би обичај рећи: “Наше цуре  кад запјеваше коло стаде.  На крају приче би се би се питали “Ма је ли се опет они момци потукоше због оне намлије. А њој би нам (углед) још више растао.  Такав је био Петровдан на Борцима.

Дође неко ново и чудно време, растера људе на све старне. Одоше од својих огњишта,  али дух њихових предака у њима тиња и даље. Не заборављају их.  Није им тешко да превале стотине километара и нађу се на Борцима о Петровдану.  Поклонише се својим прецима и пронесоше црквени барјак око цркве у Борчевини. Овог пута  то су чинили Симићи. Ту су и Сарићи и остали, сложно као што су им некад прађедови пронели кад су пре 120 година освештавали цркву Светих Апостола  Петра и Павла.

 

Сретен Јаковљевић

Извор:  Стара Херцеговина

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *