јун 30, 2019 10:16 am | Напишите коментар

Сеоски фудбал у Коњицу - пре 60 година

Играли фудбал – бранили част и витештво


ЈАКОВЉЕВИЋИ 1958. – слева надесно: Здравко, Војо, Славољуб-Љубан и Шћепо.

Због тога су неки завршили  и у затвору.

Пре шездесет година у коњичкој општини увелико се играо сеоски фудбал. Сеоски клубови такмичили су се у Општинској лиги. У то време у селу Бијела, Младешковићи, Јошаница и Поље Бијела постојао је фудбалски клуб ,,Будућност“. У тиму су играли из Г. Бијеле четворица Јаковљевића: Здравко, Војо, СлавољубЉубан  и Шћепо. затим Илија Зовко и Драго Барић Малац. Из Младешковића Илија Божић, стандардни голман, после је бранио и за коњички ,,Металац“. Из Поља Бијеле било је више Пекића, Шимића… Била је добра екипа, чак су играли за прво место. Ипак, прваци су постали фудбалери из Лисичића, екипа ,,Језеро“, били су бољи , имали су и своје игралиште. Екипа из Бијеле помало се растурала одласком момака у ЈНА. Али неколико их је отишло и у затвор.

Наиме, на крају 1959. године у школи у Бијелој чекала се Нова година. Велики скуп момака и девојака као и старијих људи. Било их је из других села. Тако, један Клишанин је почео добацивати неумесне шале девојци која није имала браће.  Никакав род Јаковљевићима није, из Цагара је. Они стану у њену одбрану. Љубан је први ошамарио тог Клишанина. Настала је  велика гужва и још већа туча у којој су главну реч водили  фудбалери Војо, Здравко и Љубан,  Илија Зовко. (Војин шурак). Помогао им је и Душан Војин брат и остали мештани. Многи су на прозоре искакали

 Еплог је завршен на суду. Тројица Јаковљевића  Војо, Душан и Славољуб, осуђена су на  затворску казну од мјесец до два месеца, као и Анћелко Зовко Војин пунац.  Славољуб је избачен с посла из општине у којој је радио као матичар у Брадини. Истина је, они су изазвали и почели тучу. Али су тиме показали чојство и витештво бранећи част слабијег од јачег. У овом случају девојку која није имала браће.. Није им то био први случај. Једном су на Тушћици и Бегину вијеру, Душан и Милорад Миле, заметнули тучу штитећи девојку, која им није била род, а није имала браће. Такође,  једном прилком у “Прењу“ ,трећа екипа предвођена Миром дочекали момка из града, да му врате дуг, јер је пре тога напао једног Дабића из Бијеле, који им није био род.  Било је то време великог витештва, одбране незаштићеног  а туче су биле углавном рукама па ко победи..

Како су завршили та четоворица фудбалера са фотогрaфије. Војо, капитен екипе, и Здравко радили су као машиновође возећи ,,дизелке“ од Сарајева до Плоча. Љубан који је избачен из Општине и остао без посла, прешао је у Сарајево и  запослио се. Уписао Правни факултет, радио и ванредно га  завршио у року.  Шћепо по повратку из ЈНА запослио се у ,,Игману“, постао један од најбољих мајстора – металостругара. Први је мајстор у ,, Игману“ који је добио награду за проналазаштво и иновације а признао му Савезни завод за патенте.у Београду.

Није то крај о фудбалерима. Војини синови Драган Пале и Давор пошли су очевим стопама и ујаковим стопама.. Драган је био стандардни првотимац ,,Игмана“ ,,Сарајева“, Бранио је боје репрезентације Југославије а каријеру је завршио у иностранству, Давор је играо у ,,Игману“ и грачким клубовима.. Њихови ујаци Илија и Јанко Зовко (Ботана) добро су играли фудбал. Илија је после одласка из Коњица наступао из ,,Ријеку“ прволигиша са Кантриде.

Сретен Јаковљевић

Извор: Стара Херцеговина

Фото: лична архива из братства Јаковљевића

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *