Драгиња Сарић, са Борачког језера, у Пепељевцу код Лајковца
У 98. години плете и помало чита
Драгиња Сарић, рођена Ивковић пре 98 година на Бјеловчини код Коњица, од своје пете године, после очеве смрти, живела је у најму код Симића на Борцима, код Стевана највише. Мајка јој је од Симића. Као девојчица чувала је овце и козе на Борцима, Кисеру, Борашници и у Црном пољу. У току рата, на течају у ,,ратизанској школи“ научила да чита и пише. И јединац јој брат Момчило живио на Борцима код рођака Гојка Симића. На почетку устанка 1941. био је борац Коњичког партизанког батаљона, после поделе у јуну 1942 прешао у четнике. Убише га припадници ОЗН-е на Кисеру 1945. заједно са Максимом Зубцем.. Мучили га, руку му пребили.
Драгиња, девојка стасала за удају, из туђе куће оде за Тодора Сарића из Борачког језера, предратног наредника југословенске војске и четника који се предао 1947. Није затвран нити суђен, амнестиран је. Ожени се Драгињом. Али после пет година, на притисак мештана, комунстичких активиста, заторена је ,,Жаркова група“ међу њима и Тодор. а тек свио породично гнездо. Одлежао је у Сарајеву и Фочи скоро 15 година. После изласка из Фоче, није се дуго задржао на Борцима. Преселио се са породицом у Пепељевац код Лајковца. Преминуо је пре 23 године.
Његова супруга Драгиња, круни последње године животног века, ушла је у 98 годину. Још увек помало плете, да је жеља мине, и чита без наочара. Окружена пажњом синова и унука. Од ње се има шта чути и научити. Кад прича о младалачким данима, о Борцима, рату и чобанији, сећања навиру попут планинског извора, чиста и бистра, као да ,,из књиге чита“, иако наврашава скоро сто година.
Драгиња Сарић – сећања навиру попут планинског извора
Сретен Јаковљевић
Извор: Стара Херцеговина
Фотографије: Стара Херцеговина.