18 августа, 2019 8:58 am | Напишите коментар

Како је настала позната песма

„Дуни вјетре мало са Неретве“


Гдје нестаде Вујовића Дара од Никшића до Мостара?  Мостар је град добре пјесме. Често се тамо севдисало о узвраћеним и неузвраћеним љубавима. Познатог и силног Али-пашу Ризванбеговића, коме главе дођоше тек џелати Омер-паше Латаса, мучила је љубав према иновјерки Мари из Бишћа Поља, али она за то није марила. Сви знају и за Мостарку Хабибу Челебић („Кћери Бибо”), и њену љубав према Ахми („Мене боли и срце и глава /што мој Ахмо с другом разговара”).

У Мостару је од љубавних јада патила и Суљагина Фата, али каквих, не знамо, јер нам стихотворац говори да се „преварила“. Како? Сами Бог зна. Помало незаслужено као Мостарка, у легенду оде и Спасојева Дара. Она, истина, и није Мостарка, већ Никшићанка. Ко је била Дара и како је завршила у Мостару, покушаћемо расвијетлити у наредној причи.

По предањима која круже по Љубињу, а која су по свој прилици тачна, Дара из знамените пјесме „Дуни вјетре мало са Неретве“ била је кћер Спасоја Вујовића, рођеног у селу Жрвњу код Љубиња. Спасоје је још некад давно, у 19. вијеку, казују нам љубињски Вујовићи, побјегао од служења аустроугарске војске у Црну Гору. Неко вријеме је био у Америци, а, изгледа, био је још много гдје.

Доктор Никола Липовац у дјелу „Црногорске приче и анегдоте“, биљежи и једну анегдоту о Спасоју Вујовићу: „Спасоје Вујовић, власник хотела „Америка” у Никшићу, био је веома занимљива личност. Као млад, много је путовао по свијету. Стизао је до Африке, боравио у Абисинији и Магадаскару, да би једно вријеме провео у Кини и Манџурији. Један је од градитеља пруге Адис Абеба – Џибути. Учесник је битке код Порт Артура, у Руско-јапанском рату (1904-1905) године. Оженио се 1908, у 50. години живота. Имао је петоро дјеце. Најмлађа кћер му се родила када је имао 70 година! Спасоје је био управник прве никшићке пиваре у власништву Вуке Кривокапића, а хотел је купио 1910. године. У сјеверном дијелу куће, до хотела, Спасоје је издао, под закуп, једну просторију, у којој је била обућарска радионица Јова Грбовића, кога је Спасоје од милоште звао – Срееећо. Изнад врата радионице стајала је фирма, на којој је писало: „Обућарска радиЈоница “СКОК“ Јово Грбовић.” И ђаци су уочавали грешку у натпису. На улазу хотелске трпезарије, на широком стакленом надвратнику, било је крупним, добро уочљивим, словима натписано: ТРПЕЗАРИ А. Када је једном, у друштву својих пријатеља, ушао у хотел познати професор српског језика и директор листа „Слободна мисао“ Стојан Церовић и видио овај натпис, стаде и упита Спасоја: „А гдје ти је, газда Спасоје, Ј из овог натписа?“, Спасоје муњевито одговори: „Ето га код Срееећа, господине професоре!“

О Спасојевој Дари прилично тога је знао покојни Ристо Вујовић из Љубиња, али он је умро 2013, у 101. години, и ова прича остаће засигурно без низа занимљивих детаља. „Покојни дјед Ристо био је у Никшићу 1928. и 1929. године“, казује Ристин унук Мишо Вујовић из Љубиња“. Радио је у хотелу „Америка” код сродника, односно извањег стрица Спасоја. Био је шегрт и очекивао је да добије, као неки конобарски или угоститељски цертификат. Добро је познавао Дару. „Истицала се љепотом“, казивао је покојни дјед Ристо, „али и стилом и отмјеношћу“. Знао се и нашалити да јој је он, иако млађи годину двије, показивао математику или „рачун“, како је дјед говорио. Опјевавали су је возачи који су одсједали у хотелу „Америка”. Пјесма је онда некако прешла у Херцеговину и Дара је постала Мостарка, иако је у ствари била из Никшића! А како је пјесма о Дари скончала у Мостару описује нам Зоран С. Мачкић у „Гласу Српске” од 7. октобра 2013. године: „Младић који је због Даре боловао љубавне јаде, дошао је коју годину уочи другог великог рата из Никшића у Мостар да одужи дуг према краљевој војсци. Млади регрут је био Али-пашине љубавне среће, па је спјевао пјесму и завапио: „Дуни, вјетре, мало са Неретве/ па растјерај таму по Мостару/ да ја видим Спасојеву Дару!” Наравно, Спасојева Дара га није чула“.

Мостарци су прихватили пјесму, дуго су је пјевали, као „Спасојеву Дару“, али кад је пјесма комерцијализована, Дарин отац Спасоје у каснијим верзијама је избачен. Пјесму о Дари снимили су многи реномирани извођачи народног мелоса, међу њима и Заим Имамовић, Мирко Рондовић, Маринко Роквић, браћа Бајић, Мостар Севдах ријунион бенд…, а последњи у низу и рокер Бранимир Џони Штулић.

Новинар подгоричких Вијести Светлана Мандић разговарала је о Дари са њеним братом Николом.

Дара Вујовић

“Дара је била више добра него прелијепа. Била је племенита. Послије завршетка матуре отишла је у Београд да учи домаћинску школу код Спасеније Пате Марковић, ауторке чувеног „Патиног кувара“, гдје су се школовале само дјевојке из имућнијих породица. Када је завршила школу, вратила се кући, а убрзо је избио рат”, каже Никола.

„Имала је Дара много просаца. Бирала она, бирали и отац и породица, али нијесу изабрали. Иако је био европски човјек, што се дјеце тиче, био је патријархалан. Није волио шминку и када би Дара излазила из куће, узимао би марамицу да види да ли се нашминкала. Имала је доста удварача. Један младић, из угледне дробњачке породице учио је школу овдје и становао код нас, јер се један дио хотела издавао за становање. Волио је Дару и исценирао је да хоће да се убије. Чак је и бојом нацртао крв. Дара се баш препала”, са осмијехом прича Никола.

О настанку пјесме и њеном аутору Никола је рекао: „Ми нијесмо ни жељели да знамо за пјесму, а не ко је њен аутор. У то доба није пријало чути стихове “Би л’ се Дара пољубити дала“. А пјесма се увелико пјевала по Никшићу. Моји другови су знали да не волим пјесму и никада је у мом друштву нијесу наручивали. И Дари, због амбијента, више није било драго због пјесме него што јесте”, каже Никола и признаје да је и послије толико година и даље остао отпор према пјесми. Након смрти мајке, Дара се 1962. година преселила у Београд, јер су тамо биле и друге двије сестре. Тамо се и запослила и остала да живи до краја. Умрла је 1999. године. Нажалост, никада се није удала.

Даре више нема, али она и даље живи у можда најљепшој херцеговачкој пјесми.

Љубиње

 

ИЗВОР: Моја Херцеговина (2017)
АУТОР: Раде Ликић
ФОТО: Архив

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *