22 маја, 2021 10:09 am | Напишите коментар

Пуковник Гојко Крнета, дете Козаре

ПРЕПОРОДИО КОЊИЧКИ ,,ИГМАН“ – ОДАВНО ЗАБОРАВЉЕН

---

Да ли неко од млађих Коњичана зна ко је био Гојко Крнета? Тешко да ће потврдно одговорити, још мање ће знати шта је урадио за привредни просперитет Коњица и околине. Од старијих се још понеко сјећа јануара 1963. године и колоне од 400 прекобројних радника „Игмана” који су добили отказ због недостатка посла.

И би тако три месеца док за генералног директора не дође Гојко Крнета, пуковник ЈНА, првоборац са Козаре. Убрзо je консолидоваo фабрику, вратиo прекобројне раднике, отвориo нова радна мјеста, прошириo производне програме и капацитете. „Игман” поново постаде носилац привредног и друштвеног развоја, не само коњичке комуне, него и Херцеговине. Почетком шездесетих година, тачније 1964. године, након прве године његова мандата, предузеће је имало преко 40 коопераната. Извоз је чинио 60 одсто укупне производње.

  За његова мандата од 1964. до јуна 1970. поред 400 ,,прекобројних“ радника које је вратио у предузеће, посао је добило још 1.200 радника. Тада је у „Игману” радило 2.700 радника – 70 са факултетском дипломом, од тога 50 машинских инжењера; 150 техничара, 160 висококвалификованих, 515 квалификованих радника.

И не само то, „Игман” је у то време стипендирао близу 40 студената на високим и вишим школама, преко 150 ученика у средњим школама и школама за ВК раднике.

Поред намјенске производње, освајају се производи за широко тржиште. Прорадили су „цивилни програми“ и погони (I, II и III) Примјера ради, од 200 милиона навртки, 80 одсто пласирало се на страном тржишту, од чега највише у Америку и Канаду. Производи из „Игмана” нашли су своје купце и у Швајцарској, Западној Њемачкој и другим земљама.

Предузеће је функционисало по савременим тржишним принципима, раме уз раме са многим водећим југословенским фирмама. У  упредузећу је уведена студија рада и времена. Сваки посао је био нормиран. Радио је индустријски психолог, љекар медицине рада, затим инжењери заштите на раду и социјални радници. „Игман” је имао свој самачки хотел, одмаралиште у Макарској, градио стотине станова, имао свој фабрички лист „Игман“ и све то до интеграције у УНИС 1969. године, када Гојко убрзо прелази у Сарајево за директора војне групације у УНИС-у.

Један је од главних оснивача УНИС-а. Интеграцијом четири највеће војне фабрике у Босни и Херцеговини, у једно предузеће интегрисало се 9.000 радника: „Игмана“ из Коњица, „Претиса“ из Вогошће, „Славка Родића” из Бугојна и „Побједе“ из Горажда.

Петнаест година касније, 1984. године, УНИС је колектив са 62 радне организације и 169 ООУР-а у којима је радило 44.500 радника. Те 1984. године УНИС је добио награду АВНОЈ-а, највеће државно признање у СФРЈ, као највећи извозник у Југославији. Испред њега је био само „Енергоинвест” из Сарајева. Управо те године, на 15. годишњицу оснивања УНИС-а, умро је Гојко Крнета, у 59. години живота, доста начетог здравља.

 

КРНЕТА Јована ГОЈКО

Рођен је 1925. у селу Доње Водићево, Босански Нови. Мајка му је умрла кад је имао 3 године. У усташкој офанзиви на Козари 1942. Гојко остаје и без оца кога усташе одводе у логор Јасеновац, одакле се никад није вратио. Са својим Козарчанима стао је у устанички строј козарачких партизанских бригада. (Био је борац 5, 12. и 22. Крајишке бригаде). Ослобођење земље дочекује као начелник штаба 12. крајишке бригаде и са седам рана и два ордена за храброст. Имао је само 20 година.

Послије ослобођења, у време обнове и изградње земље, као официр ЈНА службовао је у Неготину, Сарајеву, Зрењанину, Београду, Вогошћи, Загребу, Коњицу и Сарајеву. Дошао је у Коњиц 1961. године, био је на челу јединице ЈНА која је изводила радове на изградњи подземног објекта – фабрике муниције.

За директора „Игмана” именован је 1. марта 1963. у великој кризи, када је око 400 радника као технолошки вишак добило отказ. Један је од утемечивача УНИС-а. У јуну 1971. прелази у Сарајево у УНИС за директора намјенске производње. Као цијењен и поштован човјек и руководилац два пута је биран за републичког посланика из наше комуне.

За свој дугогодишњи рад одликован је са два Ордена за храброст, Оредном народне армије, Оредном братства и јединства и низом других одликовања Носилац је Партизанске споменице 1941. Умро је у јуну 1984. и сахрањен је у Сарајеву.

На крају, како и колико су му се Коњичани одужили, најбоље ислуструје читуља која ја на дан његове сахране објављена у сарајевском „Ослобођењу“. Руководства „Игмана”, ТАДИВА-а и ТДК-а, општине и друштвено-политичких организација Коњица објавила су једну јединствену читуљу, на најмањем простору и без фотографије. И тако је полако тонуо у заборав.

У ,,Игману“ војној фабрици, у којој је Крнета био директор осам година, чак ни у свом интерном Билтену нису објавили читуљу са пригодним текстом о свом директору. Не учини то ни општински лист ,,Трећи март“. Тада, као уредник интерног Билтена, РО ТАДИВ-а (цивилне фабирке), сам самостално објавио читуљу на две куцане стране. Сматрао сам да је пуковник Крнета зарадио и заслужио, да запослени прочитају тих неколико речи достојног опроштаја.

 

Сад после разбијања заједничке државе, многи оптужују другу страну да је већ тада почела да из колективног памћења брише многе заслужне грађане. Истине ради, баш у то време, многе кључне функције, како у ,,Игману“ тако и оштини, држали су људи из реда српског народа.

Гојко је остао познат и по томе што је међу првима у Коњицу осудио прогон Николе Драганића, првоборца и већаника АВНОЈ-а који је пао у немилост власти и Партије, због говора  кадетима Школе милиције у Сарајеву, одржаном на Борачком језеру јуна 1975. Друг из Комитета, Србин, оптужи га да непријатељски делује, да је Ранковићевац, јер је евоцирајући сећања о битци на Неретви у говору поред Тита споменуо и Александра Ранковића. А, истина је да су обојица пет дана боравили у Николиној  кући и млину марта 1943. Збога тога Николу избацише из Партије, Савеза бораца, политичари га у луку заобилазе и воде хајку против њега.

Остаде упамћено да у његову одбрану први стаде управо Гојко Крнета. Једном приликом у ширем друштву, у очи скреса општинском моћнику (Србину) који је оптужио Николу“: ,,Шта ти је то требало? Оставите већ једном тог човјека,  да умре на миру, доста му је било Голог отока.“ Слично је говорио и Абдулах Лугић, из Коњица, пуковник ЈНА и носилац Партизанске споменице. И, оставише га на миру тек после десет година. Рехабилитован је истог месеца и исте године када је Гојко преминуо.

 

Сретен Јаковљевић

 

Извор: Стара Херцеговина

Фотографије: Стара Херцеговина