Кићени сватови
Ново вриjеме, нови обичаји, стари се полако заборављају. Па ипак, остала су нека свједочања и приче из старих времена. Она свједоче и причају како је некад било. Тако и ова фотографија настала прије 62 године свједочи о сватовским обичајима у сјеверној Херцеговини – коњичком крају. Јесен је било вријеме кад се момци жене а цуре удају. Сватови су по младу ишли на коњима. Знао се ред и поредак, на челу је стари сват биран по части и угледу, иза њега ‚‚муштулуџија“ најчешће зет младожењине куће. Трећи је барјактар и, тако редом родбина, кумови и пријатељи. Младожења није ишао са младом. Поред ње су били ђевер и ђеверуша (јенга), момак и дјевојка, брат и сестра младожење или најближи му род. Кум сватова је ишао на зачељу колоне као и домађин куће.
‚‚Муштулуџија“ је имао улогу гласника, кад су сватови стигли надомак домаћинове куће, мало застану, док он на коњу одгалопира и донесе радосну вијест: Стижу кићени сватови, срећни, весели и распјевани. За добар глас је дариван и окићен кошуљом и пешкиром, а сватовима би поред плоске ракије носио и букару вина од домаћина куће. Њего повратак међу сватове, био је знак да крену младожењној кући, пјевајући сватовске пјесме на разиграним коњима. Дочекује их дјевојачка пјесма ‚‚Добро нам дошли кићени сватови“ као и пуцањ из пушке, да село чује да су срећно стигли у дворе. После настају друге церемоније и обичаји. Млада док је још на коњу узма у наручје мушко дијете, ‚‚накоњче“, три пута га окреће и љуби у знак срећног доласка и још срећнијег порода. Потом обилазе кућу, млада баца решето преко куће. Честитања… игре и пјесме. Све то тече, тихо и спонатно по реду и обичају уз пјесму, шалу и доскочице и умјесна добацивање..
…………………..
Ова фотографија, снимљена 1955. кад се женио Ристо Лазаревић, Вулин син, из Бијеле код Коњица. Млада је била Василија Драгић, кћи Јовина, такође из Бијеле. Ристо као млади официр ЈНА, потпоручник Титове гарде правио је свадбу по старом српском реду и обичају.
На челу коњаника и сватова Ђуро Јаковљевић стари сват, поред њега коња му држи Шћепо Лазаревић, рођак му. Даље следе сватови: Душан Вулић Ристин зет, ‚‚муштулуџија“, затим Станко Лазаревић барјактар, Марко Јаковљевић, Јоксим Драгић, Душан Гркавац (Требињац), Бошко Јањић, (он и Марко на бјелцима и шубарама на глави као да ће у бој на Неретву), Милош Требињац, Панто Лазаревић, Раде Лазаревић, Бранко Калем, Јеленка-Јела Стојановић из Брђана (јенга) ђеверуша, Ђорђо Лазаревић ђевер, Василија Драгић млада, Крсто Јањић кум и Вуле Лазаревић Ристин отац домаћин сватова. Испред сватова чуче Момо Лазаревић и младожења Ристо.
Интересантан податак: од 15 сватова (мушкараца) њих 11 је било на другој страни Неретве ’43.
Сватови су фотографисани на некадашњем ‚‚Старом пазару“, у Коњицу, после вјенчана младе и младожење које је обављено у општини.
Сретен Ђ. Јаковљевић
2 коментара
Hvala na ovako lijepom opisu svatova I obicaja,sve to je gotovo zaboravljeno,ili negdje tiho I podmuklo izgubljeno.U stara vremena susret na putu dvojih svatova cesto se zavrsavao veoma tragicno,naime obicaj je bio da jedni svatovi sidju sa konja I poklone se drugima sto je bilo veliko ponizenje,sto je cesto dovodilo do zestokih okrsaja,sjecanje na ta vremena nose I sada nazivi mjesta svatovsko groblje.
Лука, хвала на коментару. Мислим да су последњи сватови на коњима, у коњичкој општини, били Јове Жуже са Виништа кад се женио. Пре његових су били Богдана Куљанина са Загорица. С поштовањем Сретен