Вранац краља Александра
Краљ Александар, маршал Франш д’ Епере, војводе Мишић и Бојовић при обиласку Солунског фронта 1918.
Прича Илије Сарића, са Борака код Коњица, о погибији краља Александра и његовом коњу вранцу с којим је прошао Први светски рат …
Једно јутро (10. октобра 1934. године) слуга Пајо носи дијежву млијека. Отворена врата радње. Зове мога помоћника калфу Тихомира Шиповића. Није знао рећи Тихомире, већ би га звао Тисомире. Зове с врата: „Тисомире, Тисомире“.
„Шта је, Пајо?“ „Погинуо краљ“. Ма ко да је јуче било. Сами смо ја и Тихомир. Не вјерујемо Паји. Био нам је мио, к’о добар и поштен слуга. Водио је те кућевне послове око стоке. Пајо упорно понавља: „Тисомире, краљ погинуо!“ Е видимо, народ се узбунио, многи изашли пред радње и понављају: „Убише нам краља“. Настаде велика жалост. Седам дана су црквена звона звонила по три пута на дан. Сахрана на Опленцу, погребна поворка кроз Београд, па онда на Опленцу. Слушамо радио-пренос са сахране. Па тада смо могли да слушамо Радио Београд и Загреб. Сутрадан новине на насловним страна пишу о атентату у Марсеју. Ма општа жалост. На дан сахране слушам пренос сахране. А и ти репортери, тако су то сликовито описивали као да си насред Теразија. Посебан је утисак оставила слика како преко Теразија двојица гардиста, коњаника, воде оседлана коња краља Александра. Та ми слика из главе никада изаћи неће. Иза ковчега који је сав у цвијећу иде краљевска породица и свита, народ клечи, а потом воде краљева вранца који рже и вришти. Теразије дигао на себи. Тих дана изашла је брошура која је носила наслов „Девети октобар – пут краља Александра“, „Споменица о трагичној смрти витешког краља Александра 1 Ујединитеља“. На сахрани блаженопочившег краља Александра присутне су биле све жупске сеоске чете Соколског друштва у Коњицу са својим заставама. (33)
.(33) Познати гуслар Радован Бећировић Требјешки спјевао је пјесму „Погибија витешког краља Александра I Ујединитеља“, коју је пјевао уз гусле.
………….
Кад краљеве пронијеше кости,
Сад да видиш велике жалости.
Стаде тутањ друма чавленика
Док ево ти хата тавленика,
Грозне сузе низ чутуру ваља, –
То је вранац Александра краља –
Како вришти кроз Биоград вранац,
Кано Марков кроз Урвину шарац.
Празно седло – господара није
Зенђије му устурене двије –
Хрже вранац, господара тражи,
Куми земљу: „Дај ми ишта кажи,
Ко ми уби господара мога,
С ким сам дош’о с рата крвавога?“
Очевици тога догађаја причали су да није било човјека који није сузу пустио. Не зна се која је тужнија сцена била. Поворка пролази, народ клечи и плаче, а краљев вранац вришти, диг’о Теразије не себе. Све новине и књиге су објавиле ту слику како воде краљева вранца преко Теразија.
……………………..
Напомена Илија је те године био у Глини (Банија) на изучавању трговачког заната.
( Преузето из књиге Сретена Јаковљевића “ОД БОРАКА ДО ВИШЕГРАДА – Илија Сарић соколаш и равногорац“
Извор СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА