Милорад Додеровић
Скрнављење бола
Рано и ненадано умро је ових дана велики глумац и човек Небојша Глоговац. И нека му је вечна слава и хвала за све што нам је дао као глумац посебног кова и сензибилитета.
Сетимо се само како је прошле године поздравио публику Филмских сусрета у Нишу са још једном Гран при „Наисом“ у рукама за маестралну улогу Вјека Краља у филму „Устав Републике Хрватске“, а за коју је иначе неколико месеци раније добио и Златну арену на фестивалу у Пули!
Небојша је отишао у небеске вртове не стигавши да, како је недавно најављивао, оде или боље речено побегне у своје Требиње и да се склони од кича и шунда, старлета и лажних ријалити ведета, од оних који народу продају јефтину забаву, а младима накарадне узоре. Није се свакако допао онима које је описао па и именом и презименом, наводећи их као разлог због који би отишао у своје Требиње, тај дивни град под Леотаром из којег су потекле многе духовне величине које су својим делом учиниле да буду вечно памћени и да буду узори свима који би да у послу којим се баве достижу висине које су резервисане само за великане.
Боли ме Небојшина рана смрт, као и многе који поштују његова лик и дело. Његове глумачке домашаје који су га сврстали у великане,па му тако и гробно место предодредиле за Алеју заслужних грађана на гробљу у Београду.
Али, готово ме још више боли начин на који су таблоидни медији и неки сулуди корисници благодети интернета, на невероватно бездушан начин покушавали да скрнаве бол његове родбине, пријатеља и бројних фанова.
Попут једне плаћене фановке НАТО-а која се злурадо питала „којим се то путем и критеријумом стиже до гроба у Алеји заслужних грађана“ у којој је иначе сахрањен!?
Таблоиди су се опет утркивали ко ће објавити што „драматичнију“ фотку његове уплакане деце, оца и колега и пријатеља. А свему томе додавали су још сулуда питања типа – како сте се као отац осећали док сте бдели над својим сином у последњим тренуцима његове животне борбе? Или, како сте се осећали када сте сазнали да вам је отац /пријатељ, брат,колега, друг…/ Небојша Глоговац изгубио битку за живот!? Је ли вас то баш много и реците нам молим вас баш колико заболело?
Зар у оваквом приликама има места за оваква несувисла питања? Нема свакако! Али они који и даље мисле да умеју да праве велике новине и медије као да се утркују ко ће поставити бесмисленије и бездушније питање!
Сваки примерак више који продају на овакав начин, далеко је од новинарског кодекса и части професије којом би да се баве и по цену непоштовања права на бол и тугу оних који испраћају своје најмилије.
„Медијски лешинари“ оскрнавили су и сахрану Небојше Глоговца, уз безобзирне коментаре о томе ко је све и у ком реду поворке био,ко је „највише плакао“, на кога је испод ока погледивао, како се обукао,какав венац је /или није/ донео, да ли је дошла и „тајна љубавница“… и тако редом до бљутаве бесмислености.
На жалост, све ово је већ виђано и на неким ранијим сахранама нарочито у главном нам граду у којима, по закону великих бројева, изгледа да станује и највише бездушника који одлазе на сахране да би били виђени, а можда и усликани за неки од таригузних српских таблоида. Такви чак имају и маркирану гардеробу не само за свадбе него и за сахране.
Обичан свет у унутрашњости, па и на југу Србије, вероватно да на сахранама има разних обичајних претеривања и паганштине. Али има и једно добро правило. Коме би пало на памет да евентуално нешто слика на сахрани, морао би да рачуна да га само брзе ноге могу спасити од батина и револта искрено ожалошћених који су дошли да испрате покојника. Многе народне обичаје на сахранама свакако можемо мењати, али овај везан за однос према медијским лешинарима изгледа да треба свакако неговати.
Драги Небојша Глоговцу, нека ти је слава и хвала за све што си као велики глумац учинио за нас који смо те волели. А остаје нам нада да време оних који би да подижу тираже и рејтинге на туђим смртима и тугама, ипак неће још дуго трајати!
Аутор је председник Удружења новинара Србије
Извор Е – билтен Удружења новинара Србије
фотографија: Стара Херцеговина