Прије 40 година - велико славље у Бијелој код Коњица
Вријеме рада и слоге
На данашњи дан, 17. септембра 1978. године свечано је пуштен у саобраћај асфалтни пут у Бијелој, дужине 5 км, изграђен самодоприносом мјештана, помоћи радних организација и појединаца. Село близу хиљаду становника (Горња Бијела, Младешковићи и Јошаница) све три националности.
Прођоше четири деценије од завршетка великих радова у Бијелој код Коњица, који измјенише слику овог села. За пет година: изграђен Омладински дом, асфалтиран пут, изграђено и асфалтирано игралиште за мали фудбал и кошарку, направљена два бетонска моста преко ријечице Бијеле. Проширен и направљен пут према српском и муслиманском гробљу. Извршена реконструкција електричне мреже у селу. Умјесто двофазне уведена трофазна струја. Све сложно без сукоба и тужакања по Комитету или Суду. Вредност радова преко два милона ондашњих немачких марака.
Све урађено за пет година од 1974 до краја 1979. Највећи терет су поднијели становници села самодоприносом и добровољним радом Помогле су и радние и друштевних организација коњичке општине.
Прво је омладина повела акцију за изградњу омладинског дома. Изграђен је и свечано отворен 27. јула 1975. Са салом од 250 места и помоћним просторијама. Асфалатирање пута кроз село је наредна акција. И прије је покретана али се стало на почетку. Повjерење да воде акцију, добио је Одбор изабран на великом збору мјештана. У одбору су: Вукашин Калем, мој замјеник, Ристо Гркавац, Мехо Пајић, Реџо Рамић, Златан Видачковић, Тодор Вулић, Митар Јањић, Љубан Драгић, Петко Јаковљевић, Рамиз Крњић, Драго Зовко, Драго Барић Малац, Ђуро Ненадић, Саво Андрић, Славко Божић и Андрија Љољо. и ја као председник. Људи од угледа, све три националности..
Финансирање пута је из средстава самодоприноса грађана. Одржан је референдум 4. априла 1976. о увођењу мјесног самодоприноса: пет одсто на плату запосленог за наредне три године. Осам дневница да сваки одрасли мушкарац одради. Велики је то терет, јер је већ био заведен општински самодопринос од 2 одсто. Од 542 бирача, гласало је 507 или 93%. ЗА је гласало 488 или 96%, против 15, и била су три неважећа листића.
Кренуло се у акцију Пројекат урадила пројкетантска кућа. Постваљен надозорни орган, грађевински инжењер Гојко Голо. Радови су почели у фебруару 1977. с обје стране пута је приватна земља. С лијеве 135, а с десне 124 парцеле, Власници земље одрекли се надоканде. Највише земље је одузето Ружици Зовко, без накнаде и било какаве примедбе. Било их је који су за померање камена галамили. Требало је пут проширити са три на пет метара, са банкинама и сливницима. Изградити шест мостића, два моста преко ријечице Бијеле, Рамића мост у дужини 20 метара, бетонске подзиде, пропусте, сливнике, риголе с обје стране пута… Требало је посјећи око 80 стабала разног воћа. Због превоза ШИП-ових балвана и дрва морало се ставити већа дебљина асфалта. То је 25 одсто поскупило радове. Милану Ковачевићу, директору ШИП-а тешко се то могло објаснити.
У акцију су укуључени 353 учесника: 240 запослених, 45 пензионера, 36 лица који живе у граду, а имају земљу у селу, 20 Бијељана који живе ван Коњица широм Југославије и 12 наших комшија и сродника у иностранству. Главни терет су носили сељани. Њиховој браћи и рођацима који су отишли из завичаја препуштено је на вољу и образ да помогну акцију, јер их их локални самодопринос није обавезивао. Многи су извршили своје обавезе, неки чак и више. Али било је појединаца који нису ништа урадили нити помогли а имали своје куће и викендице у селу. .
Велике уштеде направљене су у радној снази. Добровољним радом, на зидању подзида, пропуста, шаловању и изгарањи мостова, сливника. Све је рађено по пројекту и уз контролу надзорног органа. Такође велика уштеда је направљена увођењем приватника, аутопревозника у посао а избацивањем друштвених фирми. Било је то први пут да се на тако велики посао уведу приватници. Разлог врло једноставан. Били су јефтинији за 50 одсто од државних предузећа, а имали много веће камионе. носивости до 12 тона. Навлачили су шљунак на трасу пута у дужини пет километара. Возили су за 5000 по кубику а државна предузећа 10.000 –. Исплативост велика. На Одбору прихвате мој приједлог да приватнике уведемо у посао. Али на крају питају ко ће рећи директорима друштвених предузећа зашто их избацујемо из посла. Нема ко други, него идем ја, као председник одбора, немам се из кога крити.
Економска рачуница је јасна, ако се мисли домаћински радити. Ко има право да харчи туђе паре и баца у бунар? Финансије је водио Финансијски сервис месних заједница у граду.
Некако у то вријеме, Војна пошта из Хаџића, изводила је своје грађевинске радове у Коњицу. Вршила је и асфалтирање пута. И ту смо имали велике уштеде: асфалтна база близу, велике уштеде у транспорту асфалта. У склопу асфалтирања пута, пред Домом, изграђено је и асфалтирано игралиште за мали фудбал и кошарку.
Дошао је и 17. септембар 1978. Дан сунчан. Велика свечаност на отварање пута. Преко хиљаду присутних сељана и грађана из осталих делова општине. Плех музика, хор “Дјевојке са Неретве,“ Сарајевска телевизија. Свечаност како се пожељети може. Све сложно али нема званичног говорника. Нико од општинских руководилаца не излази на бину. Замјерили су нам, што смо мимо њиховог знања урадили програм свечаности. Истина је, нисмо их консултовали. Што би народ рекао “Нису ишли по своје мишљење“ На свечаност се приметио тихи бојкот. Функционери су присуствовали али нису излазили на бину, иако смо били предложили да говори Јосип Стенек, предсједник општине, који је много допрнео завршетку акције. Ваљда се наш предлог није допао другима. Милан Ковачевић, предсједник ОК ССРН, на седници општинског Одбора за обиљежавање историјских догађаја и личности предлагао је да се отварање пута не одржи 17. септмабра на дан прве победе устаника на Борцима над усташама. 1941. Истини за вољу ситуацију је спасио професор Ибрахим Хаџајлић Хаџела, председник тог Одбора. Подржао нас је да се прослава одржаи у недељу 17. септембра. Високи партијски функционер Неђо, доказујући идејну приврженост Партији, предлагао је да се поведе партијска расправа о том случају.. Ипак, неко мудар и паметан је зауставио ту кампању. Све се то догађало три дана пред отварање пута.
И поред свега свечаност је одржана, Пут отворио Златан Видачковић, Програм водио Мехо Пајић а говор сам ја одржао. Захвалио се народу, друштвеним привредним организацијама општине на свесрдној помоћи. Захвалнице је поделио Влатко Лазаревић, почасни предсендик Одбора.
После отварања, свечани ручак. Народ је и овде ускочио у помоћ. Добровољним прилозима обезбедио средства за ручак. Поред гостију и званица из Општине сваки домаћин куће из села. добио је свечану позивницу као и други који су на било који начин учествовали и помногли успешном завршетку акције. Купили смо и испекли десет брава. Печног брава донио је Бошко Јањић, а другог Ристо и Шћепан Драгић. Жене су испекле и донијеле 50 пита, домаћини ракије.
Све ово најбоља је илустрација народне воље: кад народ нешто прихвати, чуда ће урадити, али исто тако кад крене контра, посљедице су несагледиве. Има прича како је један мајстор, када су зидали Задружни дом у Бијелој 1948, једну „ћошу“ намијештао цијели дан. А био је надалеко чувени мајстор.
Послије свечаног дијела, говора, подјеле захвалница наступило је народно весеље и коло на игралишту. Наступали су: Хор „Дјевојке са Неретве“ АП „Неретва“ са својим програмом. Све у набољем реду. Увече, ТВ Сарајево је емитовала врло запажену репортажу са свечаности, у другом дневнику, Ту вече Дневник ТВ Сарајево преузимале остале ТВ станице у земљи. Тако се лијепо заврши скуп са преко 1000 присутних грађана, без говорника из власти или политике. Послије се народ данима питао зашто нико није говорио из Комитета.или Општине
При крају акције неко је пустио причу да ми се за награду купе кола, као што су Доњосељани купили „фићу“ Славку Куљанину Шишу за успјешно доведену воду у Доње Село из Угошће. Прави подвиг су направавили, али и он уз помоћ народа. Предлог за моју награду у старту сам одбио „Вукане, прекидајте сваку причу о томе и тачка“. Никад у животу ни од кога нисам добио помоћ, нити тражио. У нашу кућу су долазили људи којима је требало помоћи по било ком основу. И помагало се.
Годину дана послије завршетка пута, завршена је реконструкација електричне мреже, уведена је трофазна струја. Годинама су сељани имали проблем са ниским напоном струје. Ту смо посао добро одрадили преко “Електро дистрибуције, и њеног директора Недељка Кисе Стојановића. Посао око копања рупа и постављања бандера водио је Златан Видачковић. У то вријеме радило се и на другим пољима Чедо Јаковљевић самоиницативно, уз знање нас из Мјесне заједнице, посјекао два ораха испод српског гробља, црквено земљиште, продао их, купио борове саднице и посадио их око српског гробља. У томе му је помагао Ристо Драгић.
У току 1981. увелико се водила кампања за авионско снимање земљишта, премјер земљишта коњичке општине. Јер се у Катастру још увијек радило по аустријским књигама. На зборовима бирача народу објашњавамо циљ акције. Тад сам био и одборник (делегат) у Скупштини општине за пет-шест села. Било је сумњичења, безброј питања, јер се радило о међама, а кад су међе у питању тек настају проблеми. Одржани су многи састанци,. Углавном, кренуло је добро, обиљежавао је свако своје, и тамо гдје је било спорно, свако је обиљежио оно што сматра да је његово. Касније ће се ти проблеми решавати. Акција је изузетно добро спроведена. Народ је схватио да му је то само од користи. Авионско симање одржано је у априлу 1982.
У тој акцији обиљежен је и простор око српског гробља и старе средњовјековне цркве у Бијелој, као и дио између српског и муслиманског гробља. Све је урађено без проблема, никавог спора између Срба и Муслимана није било. Стари Муслимани нису оспоравали обележни плац око старе цркве. Била је клима међусобног уважавања и толеранције иако је свако чврсто држао до своје вјере и нације. Било је на почетку проблема са Јошаницом, Хрватско село. Проблем смо уз пут и договором ријешавали, јер смо знали да су у великом послу. Сами својим радом и парама правили су два пута у два краја села. Мало смо ми попуштали мало они и тако је све завршено у најбољем реду. Занимљиво је кад су у априлу 1978 били избори за делегате (одборнике) у Скупштину општине, на бирачком месту у Јошаници добио сам преко 80 одсто гласова. Годило ми је. Село је богато воћем и виноградима. У Замчу су имали добре крушке и такише. Причало се да су им дјеца добро учила у основној школи. Имали су Ивана Шитума, Ћану “званично“ најбољег косаца у три села.
Тако да за сво вријеме тих послова није се догодио нити један екцес по националној основи. Човјека смо разликовали по томе какав је радниик и по карактеру. Основно је да смо проблеме ријешавали унутар села. А било их је. Било је и увреда Појединицима је сметало зашто му је камен извађен из обале или зашто се његова земља вози другоме… Сами смо ријешавали те проблеме. До осмадесете године у три села близу 1000 становника није постојала партијска организација. Општински функционери су долазили и обилазили радове, враћали се задовљони и почашћени сељачким ручком питом испод сача, погачом, кромпиром и печеним кокошкама, наравно уз домаћу шљивовицу. И то поред Вулића и Драгића млина на Плацу.
Да не испадне све тако идилично, после завршених акција, у настаде проблем који је мало ко очекивао. Доста је пореметио односе у селу. Настао је ван оквира мјесне заједнице, што би рекли ван система. Група (12) мјештана водила воду својим кућама. Нико им није оспоравао, биле воде на сваком месту. Прошле двије-три године организоваше се Јаковљевићи (Срби) Пајићи и Рамићи ( Муслимани) да заједно доведу воду са главног извора изнад села, одакле су скоро сто година водили и “топили“ наводњавали своје баште. Али, та група мјештана (што је већ довела воду са другог извора, поче им акцију оспоравати. Настаде велики спор, сваће, омразе између породица. Први пут у село долази милиција за интервенције под шљемовима. Било је и пресијецања цијеви … На крају.. Било како било Јаковљевићи, Пајићи и Рамићи заједно доведоше воду како су и планирали.
Како је вријеме одмицало, а заборав чинио своје, поче прича да је спор око воде водио у међунационални сукоб између Срба Јаковљевића и Муслимана Пајића и Рамића. То је потпуна неистина. Зна се да су управо све три ове породице (српска и двије муслиманске) од почетка радиле заједно, договарали се и успјешно завршили акцију. Из ранијих времена вежу их добре успомене.
На крају и нешто лично. За вријеме свих акција и послова које сам водио, вјетар у леђа давало ми је презиме, поготово очево име. Сјећам се када смо почели разговоре о градњи Омладинског дома марта 1974. на збору бирача, надмудривање, једни кажу завршиће се дом, други веле “никад“ … Сумњали су с правом, јер се многе започете акције нису завршиле. Тада устаде предсједник бораца у селу, Муслиман, и каже: „Дан, дан, људи моји, завршиће се, ја вам кажем, акцију води Ђурин син“ (У току рата били су на супротним странама).
Кад сам изабран за предсједника омладинске организације а потом и за председника Одбора за изградњу Дома нисам био члан Партије. Ушао у 25 годину живота, одслужио војску и у “Игману“ радио пет година. После навалише и “Ајде .. у Парију“ у којој је било преко 60 одсто изузетних људи по свим људским и каракернима особинама. Мањину су чинили каријеристи, скоројевићи, полтрони, по садашњем жаргону “прелетачи“ Али су успели да се наметну и диригују пасивној већини.
С овим бих завршио ову причу, поводом данашње годишњице
Никоме не шкоди, а можда ће некоме и ваљати – што рече Шојић.
Сретен Јаковљевић
Извор и фото: СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА