27 година од страдања Срба у Брадини.
За злочине над Србима ,,није знала“ само Наташа Кандић
Јуче је обележено 27 година од страдања Срба у Брадини. Тако је ово највеће српско село у коњичком крају постало симбол страдања коњичких Срба, у грађанском рату у БиХ од 1992 -1995. Данас, после 27 година, од свега је највредније окупљање родбине и народа, помен убијеним и погинулим као и поруке да никад неће бити заборављени. Са јучерашњег скупа ишла је порука ,,да ни после 27 година нико није осуђен за злочине над Србима у Брадини“.. Одговор је јасан. Није осуђен зато што није по вољи светских моћника који су припремали план о рушењу југословенске државе, завадили народ, а потом упалили бакљу братоубилчког и грађанског пожара и рата. А, добро су пратили све догађаје на терену. Само осам дана од страдања Срба у Брадини један од најутицајнијих светских часописа амерички дневни лист ,,Њујорк тајмс“ на својим странама објавио је вест о страдању цивилног српског становништва у Брадини… То је објавио лист који је основан пре 150 година и освојио 94 Пулицерове нагарде за новинарство, више него иједан други лист у свету.
О страдању коњичких Срба убрзо су обавештени: Међународни комитет Црвеног крста у Женеви. Центар УН за људска права у Женеви. Команднат УНПРОФОРа- генерал Сатиш Намбијар примио је председника Удуржења Срба из БиХ Г. Ђога и представника Завичајног клуба Коњичана М. Ђорђић. Информисали су га злочинима над Србима на подрчју Коњица и Херцеговине… Писани су апели Завичјних клубова… Влада Српске Републике БиХ је 4. јуна 1992. упутила ,,Апел светској јавности“ и хуманитарним оргнизацијама да се ангажују на спречавању патњи невиног цивилног српског становништва
Мисија Међународног Црвеног крста посетила је логораше у логору Челебићи и Мусала, половином августа 1992 и објавила свој извештај о затеченом стању у логору.. Познате светске организације за људска права: Амнести инернешенел и Хелсинки воч, чак су и разговарали Србима. који су тек изашли из логора… О страдању српског народа у коњичком крају обавештен је и Савет безбедности Уједињених нација.
Али, шта вреди кад о томе ,,није знала, ама баш ништа“ Наташа Кандић, велики ,,борац за људска права“ и директор Фонда за хуманитарно право у Србији. А, њој међународни моћници верују. Тако, она не трепнувши ,,откри велику истину“ да је за логор у Челебићима сазнала тек 1995. од новинарке Бранке Јовановић. То изјави у Центру Сава у Београду , 24. фебруара .2007. на конференцији ,,Челебићи 1992“ коју су орагнаизовали њен Фонд и Међународни кривични суд за бившу Југославију. Скуп импозанатан, представници Хашког трибунала, Владе Србије, невладиних организација, десетак коњичких Срба логораша у Челебићима и Спортској дворани… И госпођа Кандић тада и пред тим људима изјави да није знала за логор Челебићи, до 1995. А амерички државни секретар Лорес Иглебергер, пола године од оснивања логора, на листу оптужених за злочине у БиХ стави и командната логора Челебићи, што су светски медији пренели 17.12.1992. године. Ово су историјске чињенице, а нажалост, многи и даље верују госпођи Кандић.
Текст Њујорк тајмса од 4. јуна 1992. пренео ТАНЈУГ Пресс четири дана касније.
Сретен Јаковљевић
Извор Стара Херцеговина
1 коментар
Према списковима коjе су удружења породица страдалих сачинила 1999. године, сведоци и очевици су препознали око 300 извршилаца злочина над Србима и неалбанцима.