На данашњи дна пре 29 година
У возу са српским патријархом Павлом
Седам дана после Савиндана 1991. када смо у Коњицу основали Просвјету, припрема се велики скуп српског народа у Херцеговини. У манастиру Житомислић је сахрана моштију осморице великомученика: калуђера, монаха и искушеника тог манастира које су усташе убиле 26. јуна 1941.и бацили у јаму Видоња.
Петак вече, 1. фебруар 1991, у последњи минут улећем у воз Београд-Плоче, пун као ,,шибица“ Карту нисам ни купио, могу и у возу јер на новинарску легитимацију уз добар попуст не плаћам доплатну карту ,,казну“. У вагону ,,другог разреда“ скоро све пуно. У једном купеу слободно место. До прозора седи старији човек, у мантији, гологлав. До њега два млађа човека један је у мантији. Преко пута човек и жена.- ,,Је ли сободно – питам. Најстари свештеник климну главом.. И тако седох… Видим необично друштво, свештници и брачни пар из Лесковца пошао у посету сину војнику у Чапљину. Тек што смо одмакли од Батајнице Лесковчанин разврши ,,вечеру“ прасетина, гибаница, печена паприка, флаша препеченице. Нуде нас, учтиво одбијамо. Хвала, смо ви вечерајте из далека путујете. Али Станојко навалио узмите па бог, за срећу сина војника. Посебно, на старца с седом и дугом брадом, који седи до прозора подвио завесу под главу, уместо јастука и дрема. ,,Узми бре попо, како си слабашан, ко да ниси наш поп“. Старац се захваљује неколико пута и настави да дрема. У том моменту учини ми се познат глас. Питам ђакона, ,,Овај поп ми познат? ,,Човече, није поп, него наш нови српски патријарх Павле, шапну ми ђакон. Не могу да верујем да сам у возу са и српским патријархом и то у ,,другој класи“. Пре два месеца устоличен је на трон Светог Саве. Ђакон ми рече да путују у Житомислић на сахрану моштију српских великомученика.
Ноћ је, воз клапара, у купеу тишина, свако утонуо у ,,свој сан“. Пријатан утисак ме и даље држи, да сам у возу с српским патријархом и случајним сапутницима као што је овај брачни пар из Лесковца. Црквеним великодостојницима најближи сам био као четранестогодшњак кад се мом селу (1964.) освештана новоизграђена капела. Тад је покојни ми потац као председник Одбора за изградињу поредао дјецу испред себе док је добродошлицом поздрављао митроплита дабробосанског и захумско-херцеговачког Владислава. А девојчица, родица Биљана Петкова даровала га цвећем.
Тако воз клапара, свако дремуцка, нема ни приче, није ни учтиво у то доба ноћи. Правим план. У Сарајево стижемо у свануће, воз стоји пола сата и креће према Плочама. До Коњица има сат вожње ето прилике за причу. Тако је и било.
Стигосно у Сарајево, воз је мало каснио, добро се расвануло. Улазе нови путници, велика гужва ,субота је. Кажем ћакону да и ја путујем с намером да сутрадан будем у Житомислићу. Тако се отвори прича. Рекох му да је један од те осморице великомученика Млађан Шаран из Коњица. њему ће бити речу у књизи коју припремам о страдалим Србима коњичког краја. У причу се укључи и други човек из партијархове пратње, у цивилном је оделу. Већ смо ушли у дубљу причу о страдалим Србима у Другом светском рату у Херцеговини. Патријарх и даље ћути. али прати разговор. И поред новинарске знатижеље нисам ни покушавао да од овог случајног сусрета правим новинарску ексклузиву, Преовалдало је кућно васпитање. ,,Кад си са свешетним великодостојницима: Има да слушаш шта причају и да одоговраш шта питају.
,, Па како сте то замислили, кога ће те ставити у књигу“ упита патријарх.
,, Ваша светости, у књизи ћемо објавити све Србе који су убијени, погинули и страдали несретним случајем..
,,Баш све“ поново припута. Наравно, све који се убијени од усташа, окупатора, партизана и четника. Такође, који су погинули у партизанима и четницима.
,,Баш и погинуле четнике“ опет ће патријарх
Па наравно, ваша светости! Примера ради, имамо породица, отац им убијен од усташа, син му погинуо у првим устаничким данима 1941. кћерка погинула на Сутјесци као партизански комесар. Брат му погинуо као командант четничког среза, а на ту функцију га је именовао ђенерал Дража Михаиловић.. .
,,Херцеговачка ратна слика и прилика – насмеши се патријарх и приупита
,,Па хоће ли и четник ући у књигу?.
Да. да и то са широм биографијом. Не знам, због чега би га изоставили! ваша светости.
,,Е то је веома озбиљан посао. Ако је тако као што говорите, наставите тим путем и нека вам је благословен рад. Само пишите истину, без обзира била она лепа или болна. Она је наша највећа вредност“ После патријархова благослова, свака даља реч на ту тему је сувишна.
Стигосмо у Брадину, место првог страдања Срба 1941 у коњичком крају. ,, Овде су прво почели убијати Србе, на Иван-планини. ,,Познајем ја ваш крај добро. Био сам на освешатњу цркве у Челебићаим на Госпојину 1963. као владика Рашко-призренски“.
Из учтивости према његовој светости прешли смо и на друге теме. С пажњом је посматаро крајолике кроз која пролазимо испрерплетене тунелима, мостовима, и вијадуктовима… Причамо како је то тешко било изградити… Стигосмо до Коњица. Излазим уз благ поздрав – до виђења сутра у Житомислићу.
Сутрадан у Житомислићу, у манстирској порти скупио се силан српски народ. Ново руководство босанско-херцеговачких Срба: Радован Караџић, Никола Кољевић, Биљана Плавшић, писци акдемици. Српски патријарх Павле служи опело осморици великомученика из манастора Житомислић које су усташе убили и бацили у јаму Видоња 26. јуна 1941. Служи уз саслужење митрополита, епископа, калуђера, монахиња. јеремонаха, ђакона. Никад их више на једном скупу пред десетине хиљада верника. Преко звучника долином одзвањају патријархове речи молитве за мир и спокој душа српских великомученика.
Причам с рђацима да сам путовао у возу с српским патријархом Павлом, не верују ми. ,,Досад смо ти вјеровали али ово никако. Да путује патријарх у возу и то у другом разреду.. То неком другом причај. Погледај стотине кола и аутобуса испред манастира, народ дошао из свих крајева земље а да патријарх путује возом.? Добро, вјеровали или не, тако је било. Али после извесног времена запиткују ме па ко је био са вама у возу, како је било… И они први пут виде српског патријарха Павла који је устоличен пре два месеца на трон Светог Саве.
………….
На крају, књига ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА о страдњу коњичких и јабланичких Срба промовисана на Видовдан те године. Тим поводом у цркви Светог Василија Великог у Коњицу служен помен погинулим Србима у Другом светском рату уз саслужење свештеника из Захумско-херцеговачке епархије. И након скор 30 година, и бројних књига на ту тему, стиче се утисак да је то прва књига у БиХ у којој су на истом месту сабрани погинули и убијени Срби и четници и партизани.
Сретен Јаковљевић
Извор: Стара Херцеговина