Петровдан на Борцима као повод
ВРАТИМО СЕ ЗАДУЖБИНАРСТВУ – СТАРОЈ ТРАДИЦИЈИ
Народ не заборавља своје корене
Управо завршавам текст за ,,Нову Зору“ о Димитрију Јовановићу, првом свештенику, у северној Херцеговини, коњичком крају. Листам његов запис о освештању цркве Светих апостола Петра и Павла, на Борцима, 1. септембра 1896. године и дивим се тој српској слози, кад на интернету Удружење Коњичана Републике Српске, саопштава да је неизвестан домаћин славе за Петровдан на Борцима, селу моје покојне мајке. Помешаше се осећања. Дошло неко тешко и чудно време по наш род и народ, да се домаћин славе тражи преко интернета.
А, пре 127 година, на Борцима велика свечаност на освештању цркве, читам из записа проте Димитрија Јовановића: ,,1. Септемра ове 1896. године забиљежиће се у повјесници златним словима кршне земље херцегове, војводини св. Саве“
Четири дана се славило. Већ у петак ујутро 30. августа слегао се српски народ, младо и старо, мушко и женско, са Борака, из Бијеле, Куле, Чичева и других оближњих места. Испред цркве два славолука, окићени цвећем и зеленилом, српским тробојкама и аустријским црно-жутим барјацима. А, испред славолука, 40 коњаника свечано обучених за ту прилику, крећу пут Коњица да дочекају Његово преосвештенство владику Серафима Перовића. На челу колоне прота Димитрије Јовановић. На разиграним коњима и са развијеним барјацима, Борачким пољем одјекују српске пјесме и пуцњи из пушака.
На коњичкој железничкој станици, у 11 часова, шпалир за дочек високог госта – епископа Захумско-херцеговачке епархије Серафима Перовића. Ту су и представници локалне аусторугарске власти. Воз стиже на време. Српски народ се тиска да целива руку свог владике. И Хрвати и муслимани су на дочеку. А, коњичка црква св. Василија Великог, окићена цвећем и барјацима. После краћег одмора у протиној кући, у два поподне, коњаници крећу на Борке, на челу је владика Серафим. Кад кренуше зазвонише звона са православне и католичке цркве. Чим коњаници стигоше на Борачко поље певајући, запуцаше топови аустроугарске жандармерије – највише долазак српског владике. Раздрагани народ испод окићеног славолука. Тиска се и старо и младо да целива руку своме владици док улази у цркву. Након прегледа цркве и целивања икона епископ одржа кратку јектанију, и по обичају благослови верни народ.
У суботу, 30. августа владика је служио јутрење са присутним свештеницима: парохом коњичким Димитријем Јовановићем, Ристом Крстићем пазарићким, Николом Којом калиновачким, Стеваном Шиниковићем, бјелопољским, рођеним на Борцима, Васом Меданом габелским и Стефаном Правицом својим секретаром и ђаконом. Освештао је црквене ставри, иконице, и звоно које је дошло у петак, 30. августа из Трста. Увече по околним брдима горе ватре – Борци се сијају, народ у колу, млади се надпевавају, гусле одјекују.
Најсвечаније је у недељу (1. септембра 1896.) на дан освештања цркве. Тога јутра на Борцима први пут зазвони црквено звоно. Свету литургију служи владика Серафим уз саслужење шесторице свештеника. После литургије, свечани ручак – трпеза љубави за 70 гостију и сеоских првака, који су припремили организатори изградње цркве: Видак Шиниковић, Ристо Сарић и Марко Симић. Ту су и представници локалне аусторугарске власти. Да подсетимо, земљиште за градњу цркве бесплатно су дала браћа Ђуро и Спасоје Сарић. Можемо само замислити, која је то била слога и духовна снага српског рода иако је живео у сиромаштву.
………………
И тако, године пролазе, до цркве се подигоше школа, кафана, Задружни дом, а Петровдан остаде највећи празник у том селу. Који би се ту народ слегао! Из других села домаћини би долазили на коњима. Од црквене авлије до Мићевића кућа био би повезан коњ до коња.. Коло игра, момци и цуре се натпевавају. Ту би пали многи договори, склопила се пријатељства, погодили послови, забегенисала млада… И тако до 1995. године…
Данас су Борци пусто село. Таква му судбина скројише силни мештари, моћници и међународни посредници. Прво у земљи завидише народ, а потом разбише Југославију 1992., У грађанскм рату 1991 -1995. потекоше потоци крви. Село Борци током читавог рата остаде на српској страни у рукама Војске Републике Српске. Међутим, одлуком међународних моћника у Дејтону 1995 (Америке и Немачке), село припаде муслиманско – хрватској федерацији БиХ . Борчани са осталим Србима напустише своја векована огњишта и кренуше да у избеглиштву свију нове домове и склапају нова познанства.
Иако расути по белом свету коњички Срби нису заборавили свој завичај и своје претке. Окупљају се годишње по својим сеоским славама. Обновише цркве – сагардише нове капела. Тако се окупљају и Борчани о Петровдану. И ове су године као и претходних, дошли у великом броју помолили се богу, и сели за заједничку трпезу љубави и слоге које су органзовали Оливера и Здравко Мићевић.
Међутим, већ сам рекао да је било неизвесно, ко ће бити домаћин славе. То је и повод за ову причу. Истини за вољу тешко је то и организовати. Није то проблем само на Борцима, коњичкој парохији, него и у другим напуштеним српским крајевима. И свугде исти проблем, како одржавати гробље и ко ће бити домаћин сеоске славе.
То се може врло једноставно решити. Е сад, многи ће рећи шта овај паметују, и ко је он. Тако то иде код Срба. Међутим, моје велико искуство у вођењу општих друштвених и добротворних акција дају ми за право да изнесем свој став, на основу личног искуства. Тако, пре 12 година, у Бијелој хоће за службу, пред новоизграђеном црквоме Свете Недеље, да организују и заједнички ручак, да то постане традиција и слава села. Једни хоће други неће, нико се не јавља а примиче се служба. Са браћом се договорим, да ту част понесемо ми Ђурини синови, који је умро 7. августа 1969. као члан Црквеног одбора Коњичке парохије и унуци ђеда Луке, првог и јединог ђака из Бијеле који је похађао Богословију.
Лако се договорисмо. Ручак платих 1000 марака. Све прође како треба али у сутрашњем саопштењу тадашњег коњичког пароха ни речи ко је био домаћин славе. Није нас то мого изненадило. Већ наредне године домаћинлук преузеше братства, породице из села, сваке године се мењају. Али и ту има натезање ко ће бити домаћин и круг се врти око пет–шест лица. Добро је док старији мештани то држе. Али шта ће бити сутра, за двадесетак година. То је питање свих питања. Слична ситуација у другим местима. Због тога сам предложио дугорочно решење тог проблема.
На Савиндан 2015. урадим Програм за дугорочно финансирање и одржавање гробља у Бијелој. Посао озбиљан и дугорчан. Предлажем да се формира удружење, фондација, по принципу задужбинарства са седиштем у Републици Српској. Два основна циља. Први, дурочно и стабилно финансирање послова око одржавања оба гробља, у Г. Бијелој и Младешковићима. Други, и важнији, што више младих потомака укључити у тај посао. Затим да се отвори жиро-рачун, а он тражи да се ради по правилима и договору задужбинара. Подаци кажу, у оба села има 102 српска домаћина. Претпоставимо да свако годишње уплати по 25 марка то је преко 2500, довољно и за одржавање гробља и за ручак. То тек део средстава. Има и друга рачуница. То списку додати нашу децу која су се стасала и нови су домаћини И они би требали постепено да воде те акције. Затим долази ,,женска“ линија, деца чије су мајке из тог села. Многи су и досад радо помагали и помажу. Добро би било да то постане традиција, да ми и наша деца на крају године, око Божића, када прилажемо за многе хуманитарне сврхе дамо и свој прилог у знак сећања на наше претке.
А што се тиче цркве, на овај начин њу би још више помогли. Сви прилози за службу иду цркви и пароху, као што је одвајкада било. Био сам сведок у Бијелој за службу поставили две кутује за добровољне прилоге, једну за цркву, а другу за одржавање гробља, Мало непријатно гледати то народно ,,гласање“ које на срећу није узело маха… И на тај начин би много помогли нашу коњичку парохију и њеног свештеника. Многи пријатељи би радо помагали те акције иако никада ногом нису крочили у наш завичај, као што су многи и раније то чинили.
Да се подсетимо, Дом Светог Саве у Коњицу освештан је пре 120 година. Први је Светосавски дом у Босни и Херцеговини, што је на част коњичким Србима. Дело великог народног доброчинства. Освештао га је и отворио митроплит Захумско –херцеговачки Петар Зимоњић, на Митровдан 1904. године. Више од 140 добротвора је дало прилоге, од тога 80 их је било ван Коњица. Међу 35 првих с највећим прилозима само су три коњичке породице: Мужијевићи, Терзићи и Зотовићи. Ту су и најпознатији Мостарци: Алекса Шантић, Атанасије Шола и Илија Иванишевић који је имао своју пилану у Бијелој – Прву индусрију дрвета у Херцеговини. Прави пример колико су ти људи били хумани, широка срца и патриоте.
Тако је то некад било. Међутим, данас постоји једно велико АЛИ. Питање свих питања? Како стећи поверење код народа да такав систем доброчинства заживи, у данашње време кад се изгубио компас у овом ишчашеном систему вредности. Кад су на сцени скоројевићи, каријеристи, кад влада невиђено лицемерје, и увреде пљуште на све стране. Кад многи без дела журе у историју. Али, време је најбољи судија, што велики Његош рече: Вријеме је мајсторско решето, сваког ставља на мјесто које му припада. Основно је да народ стекне поверење у руководство које води акцију.
Све ово говорим на основу личног искуства. Као председник Одбора за изградњу Омладинског дома, и асфалтирања пута дужине пет километара, игралишта за мали фудбал. Затим, реконструисана је електрична мрежа у селу, уместо двофазне уведена трофазна струја. Изграђен пут према српском и муслиманском гробљу… два моста преко ријечице Бијеле. За пет година село препорођено уз велико самоодрицање његових житеља. У три села Горња Бијела, Младешковићи и Јошаница, близу 1000 становника, сва три народа, Срба је 40 одсто. На референдуму за асфалтирање пута 90 одсто бирача се изјасни да им се сваког месеца у наредне три године одбија по пет одсто од плате. Невиђено самодрицање. Тешко наћи такав пример у Херцеговини. Тако је било кад се народ уверио да се ради коректно и домаћински, у његовом интересу.
Али има и друга прича. Кад се у Бијелој зидао Задружни дом 1948. народ је кулчио, није вољно прихавтио ту акцију. Тако један је један познати мајстор зидар, цео дан клесао и намештао једну ћошу у зиду… И дом је остао добрим делом незвршен, годинама пропадао. И након 30 година је довршен и стваљен под кров, кад се народ сложи.
На крају, вратимо се духовној и моралној обнови, старој традицији, саборовању и задужбинраству. Само тако, своме роду и прецима подижемо највеће споменике. Духовне споменике које динамит не може уништити и вечно ће нас подсећати на наше претке, веру православну и памтити људе добре воље.
Сретен Јаковљевић
Извор, Стара Херцеговина
Фотографије, Стара Херцеговина и Удружење Коњичана РС.