НОВО НА БЛОГУ sretenjakovljevicblog.rs
СВОМЕ РОДУ И НАРОДУ
Након дужег времена, окуписмо се ми оснивачи завичајног Удружења Коњичана у Београду. Уз кафу се подсетисмо на минула времена. На дане кад смо пре тридесет година, крајем фебруара 1992. у предвечерје грађанског рата у Босни и Херцеговини, основали наше удружење. Многи више нису међу нама. Добривоје Томашевић, први председник, затим чланови Главног одбора: др Миленко Манигодић, Мила Ђорђић, Стојанка Ђорђић, Ђорђо Вукосав…Њихова дела их чувају од заборава.
![](https://sretenjakovljevicblog.rs/wp-content/uploads/2023/11/1.-IM-%D0%9A%D0%BE%D1%9A%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8-1-1.jpg)
У овим година остаје нам једино да пребирамо успомене из тих дана. Кад смо помагали свој род и народ у Херцеговини, на Коњичком фронту. Прихватали избеглице, смештали рањене и болесне борце у београдске болнице. Слали апеле и писма руководствима Републике Србије, Републике Српске, као и међународним организацијама да помогну у ослобађању – пуштању 500 Срба из коњичких логора. На Борке возили помоћ Црвеног крста. Прва тура почетком маја 1992. десет тона, од тога девет тона брашна. Последња крајем јануара 1996. у Вишеград – колективни центар.
![](https://sretenjakovljevicblog.rs/wp-content/uploads/2023/11/2.-%D0%94-%D0%A2%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-1024x585.jpg)
Чак смо у фебруару 1994. организовали превоз 370 пакета (5,5 тона) хуманитарне помоћи породицама које су остале у граду Коњицу. Пакете су прикупљени за 273 породице, од тога 156 за српске, 82 муслиманске и 35 за хрватске породицe. Пакете су прикупљали Ратко Жужа и Нерма Манасијевић рођена Зебић у Коњицу. Много се тога радилo, све са циљем да се помогне своме народу у невољи. Биће и ратних прича.
![](https://sretenjakovljevicblog.rs/wp-content/uploads/2023/11/3-%D0%9A%D0%BE%D1%9A%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%9A%D0%BE%D0%BD%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%86%D0%B0.jpg)
![](https://sretenjakovljevicblog.rs/wp-content/uploads/2023/11/scan0265-1024x623.jpg)
![](https://sretenjakovljevicblog.rs/wp-content/uploads/2023/11/scan0264-1024x840.jpg)
На крају, ми из старог Удружења, сложили смо се да би то требало и обзнанити, нек се зна ко је све преко нашег Удружења помагао свој род и народ. Архива у Црвеном крсту и Комесаријату за избеглице је сачувана. То нам је обавеза према људима добре воље који су нам помагали. Не смемо заборавити многа предузећа и установе у Србији који су здушно помагали наш народ у Херцеговини. На крају треба то објавити истине и историје ради, јер у ово бестидно време, многи се хвале како су слали шлепере и шлепере помоћи. Али су ,,загубили” папире…
Биће ту и занимљивих ратних прича, прошло је 30 година, време је за истину и историју.
Оволико за почетак.
Сретен Јаковљевић
Извор, Стара Херцеговина
Фотографије, из приватне ар