ПРАШТАЈ БРАТЕ, ПРАШТАЈ!
Пре десет година на насловној страни једног од најпознатијих херцеговачких портала освану текст ЈАКОВЉЕВИЋУ АКО НЕЋЕШ ДА ПОМОГНЕШ НЕМОЈ ОДНЕМАГАТИ. Наслов великим словима преко целе стране, као кад се судило Дражи Михаиловићу 1946. Завичајци, Коњичани у Новом Саду, реагују поводом моје примедбе на акцију коју воде за подизање споменика настарадлим Србима коњичким, у минулом грађанском рату у БиХ 1992-1995. Само сам изнео свој став, ничије име нисам поменуо.
Али крену салва оптужби – измишљотина и лажи. У акцију се укључише и појединци, чак и у мантији. Кренуше емисари да сакупљају донације. Стигоше до Аустралије, Америке и Канаде. Згодна им прилика да ми натрешељак натоваре још коју лаж. Може им се, јер живимо у бестидно време. Време скоројевића, каријериста. Време када је похлепа постала највећа дрога. Време у коме свако има своју ,,истину”, а чињенице и извори га не интересују. Занимљиво, све то раде скривено, не желе јавне полемике. Што би наш познати новинар Александар Тијанић рекао, кад се погасе светла тад навале буба швабе…
Те приче и измишљотине ме нису поколебале, напротив, и даље сам наставио истим путем, трагајућу за истином и помажући своме роду и народу. Како је време одмицало све више људи ми прилази и правдају се да нису баш тако мислили…..
Објављивања текста о мени с тим насловом, уреднику тог херцеговачког портала нисам замерио, јер је саопштење добио и објавио. Чак ми је један човек из тог друштва Завичајаца рекао како су писали то саопштење.
И тако, прође скоро десет година, сретох уредника тог портала иако смо се и раније виђали, он из прве:
,,Праштај брате, праштај! Сетих се. По среди је онај текст.
– Давно сам ти опростио, знао сам да ниси аутор тог писма, велим му. Но, најбоље је да ми ту ствар ,,изгладимо” у кафани.
Врло радо под ,,Под липом” предложи он.
Тако и би. Поклонио сам му моју нову књигу, испричасмо се људски. Текст смо скоро и заборавили. Вреди се извинити и опростити кад имаш коме. Нема човека који не греши. Увек се држим оне народне ,,нема дрвета без гране ни човјека без мане”. И сам сам био у прилици да се извиним људима за неке моје ненамерне грешке. Али, људима.
Полемика са познатим Црногорцем
После објављивања моје књиге СКРИВЕНА ИСТОРИЈА о страдању Срба на простору НДХ 1941-1945, добих писмо на седам куцаних страна. Пише познати црногорски новинар и књижевник. Познат је и по томе што је против себе имао 52 тужбе и све на суду оборио. Прича се да је због њега једном пала и Црногорска влада. Прочитао је моју књигу и реагује. Схватио сам поруку – нисмо на истој идеолошкој линији. Иако ценим његов рад и његову књигу сам купио, одговорио сам му такође, на седам страна наравно, на основу чињеница и проверених извора. У другом писму, у првој реченици ми пише ,,да сам учтив, образован и ,,начитан”, Али то начитан мало иронично, чим је под знацима навода. То је његово мишљење. Преписка није публикована, била је коректна и без тешких речи. Тако се и завршила. Наравно, остали смо при својим ставовима као културни неистомишљеници. И врло ради би са њим попио кафу.
Кад се присећам тих догађаја не могу да не напоменем мој ,,сукоб” са бившим генералним директорим фабрике ,,21. мај” у Раковици. Било је то са Сретеном Пенезићем, пуковником ЈНА рођеним братом Слободана Пенезића Крцуна, партизанског комесара, првог шефа ОЗН-е у Србији и председника Владе Србије на којој функцији је и погинуо 1964. на Ибарској магистрали. Вест да му је брат погинуо Сретена је затекла у Фабрици на седници Радничког савета. После те трагедије отишао је из ,,21.маја” на другу дужност. А, зашто ме прогањао. Није му се свидела једна реченица у интервјуу с њим, који сам објавио у фабричком листу поводом јубилеја – 40 годишњице Фабрике (1988.) Мало је и претио. Али после два месеца зове ме Ната секретарица генералног директора Филипа Грујић да одмах дођем. Ната дипломирани правник, два светска језика говрила, дама у сваком погледу. Али ми рече: ,, Да знаш, код директора је бивши директор Пенезић“. Ноге ми клецају док улазим у кабинет. Мислим, е сад си обрао бостан. Очекивао сам пресуду, али уместо прекора људски се здравимо, уз његову опаску. ,,Ма распитивао сам се теби. Сви кажу добар човек, иначе би лоше прошао”. Пописмо и кафу коју нам донесе Рада кафе куварица, виспрена Ужичанка, имала је само средњу спрему а деловала је као да је завршила два факултета.. Попричасмо, Пенезић оде. После тог ,,измирења” кад год би долазио у Фабрику радо смо се виђали и попричали као стари познаници. Занимљиво, директор Грујић се није се мешао у тај ,,спор”. Он је посебна прича. Био је високостручан, од сарадника поштован, од радника цењен и изнад свега карактеран човек. Те особине су га препоручиле за потредседника Владе (Извршног већа) Србије.
Као домаћин и моралан човек није подносио интриге нити олако оптуживао људе. Па и кад погреше. Био је и у прилици да предложи да ме смене са функције шефа Информативне службе. То није учинио. Наиме, било је то када је добио писмо од начелника једног војног Института из Београда, (1989.) у којем га обавештава да је фабрика прекршила уговор о чувању војне тајне – на једном заједничком пројкету. Генерал-мајор ЈНА је захтевао да га директор обавести шта је подузео против одговорног лица које је информацију о освајању новог типа мотора дало ,,Политици” Чињеница је да сам ту информацију прво објавио у фабриком листу ,,21. мај” , Добио сам је Влада Ратковића, директора Намеске производње, земљака Требињца, а потом је проследио Момчилу Цебаловићу новинару ,,Политике”. На крају све се добро завршило. и даље сам остао шеф Информативне службе и уредник листа Холдинг система са 5.400 запослених – једног од највећих београдскиг колектива.
А што се тиче завичајаца од који сам почео ову причу и они су мало стали са измишљотинама. Удружење им се распало. Један од писаца тог чувеног текста, са херцеговачког портала, шаље ми поруку: ,,Драги Срето данима размишљам шта сам учинио, па не одговараш на моје поруке… Други, који је ме двадесетак година оговарао, на једној сахрани пође према мени и одмах ће ,,Ђе си Срето Јаковљевићу” и поче да се љуби самном.. Из пристојности и поштивања тог скупа мирно сам реаговао. Трећи, је чак на крсној слави, мало ми и родитеље псовао, а син некад познатог Коњичанина и старији од мене. Замерио ми је због мог писања а никад га поменуо нисам. И поред увреде, које нисам заборавио, најавим му се за разговор. Прими ме у свом стану у Новом Београду. По старом обичају дођох с кафом у руци. Прича коректна и отворена. Растадосмо се као људи. После прича: ..Па није он тако лоше ко га многи оговарају”
Кад сам већ код земљака, морам и то рећи. Једном писцу сам посудио две моје веома вредне књиге, а тичу се коњичког краја. Писали их угледни професори Момчило Радовић и Бранко Џелетовић. Никако да их врати. Кад сам напоменуо да је време да их врати, чак се увреди што питам:
– Знаш ли ти ко сам ја?
– Знам. Само кад бих написао ко си и шта си био, народ би тек сазнао праву истину о теби. Тако завршисмо сваки контакт.
Ово су само неколико прича о људима, њиховим наравима и карактерима. А, шта их је тек о догађајима у току прошлог грађанског рата у БиХ (1992 -1995). О томе ћу другом приликом. Многи су брзо заборавили како им се све помагало.
На крају, држао сам се оне Његошеве да је време најбољи судија. ,,Вријеме је мајсторско решето, сваког ставља на мјесто које му припада.” Требало је то све издржати али и исплатио се. Да сам био у праву увериле су ме речи Неђе Симића, са Борака, горшатка, угледног и племенитог Коњичанина, који ми пре десетак година рече: ,,Срето, пиши само истину. Не обазири се на друге приче. Брате, ми Срби смо много забасали. Само нас истина може извести на прави пут”.
Сретен Јаковљевић
Извор, Стара Херцеговина